Симеон Бекбулатович — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{Владар | име = Симеон Бекбулатович | слика = Boris Godunov (Pushkinsky zapovednik).jpg | опис_слике = Симеон Бекбу… |
Нема описа измене |
||
Ред 23:
| деца =
}}
'''Симеон Бекбулатович''' или '''Сајин Булат''' († 5. јануар [[1616]], [[Симонов манастир]]) је био кан (''кнез'' или ''царевић'') Касимског каната, вазалног каната Велике Московске кнежевине ([[1567]] - [[1573]]), велики кнез Русије ([[1574]] - [[1576]]) и ''цар Земштине'' ([[1565]] - [[1571]]).
== ''Опричнина'' ==
=== Настанак ''опричнине'' ===
При самом свршетку године 1564, руски цар Иван Грозни одједном напушта Москву и повлачи се у место Александровскаја Слобода (близу манастира Тројица-Сергијево). Одатле шаље он у Москву акт којим се одриче престола, оптужујући у исти мах бојаре за издајство и напомињући да он не окривљује народ за то издајство. Али, пошто га је једна делегација из Москве замолила да повуче своју одлуку, он на то одмах пристаје, под условом да се сви повинују новом режиму који ће он завести. Цар је добио право да одвоји за себе известан део државе, људи, земаља, кућа (у Москви и у другим градовима) и прихода, као свој посебни ''двор'' или ''Опричнину'', коју је створио 1565. године. Остало се све проглашавало ''Земштином'', сачувало је стару организацију, у коју цар у начелу не треба да се меша. Касније је
=== ''Опричници'' ===
Опричници су телесни гардисти којима је дужност да чувају цара и да уништавају „издајство” у земљи. Они образују засебан „двор” око цара, и њих предводи [[Маљута Скуратов-Бјељски]]. Они се издржавају приходима од неколико московских квартова и великих имања растурених по читавој земљи, а која су најчешће припадала „кнежевићима”; ови пак, у замену за то, добивају мања имања у удаљенијим областима. Иван изводи на тај начин праву аграрну реформу на рачун великих поседа „кнежевића” и задаје страховит удар моћи последњих апанажиста. Један његов савременик сликовито каже да је он поделио „као секиром” читаву московску територију на два дела: опричнину и земшчину, јер ова обухвата све што није додељено опричнини. Свакој од њих даје он засебну управу. али ипак ставља такорећи земшчину под полициску контролу опричнине. Читава земшчина сматра се да је у немилости, осумњичена да нагиње издајству, те опричници имају право да њене чланове подвргну свакојаким насиљима. Једном скрнавном пародијом он образује од главних опричника неку врсту монашког реда коме је он сам старешина. Та монашка браћа врше ревносно верске обреде, а Иван се усрдно моли Богу и метанише толико да раскрвави чело; али, после службе Божје, они збацују своје калуђерске мантије, па облаче раскошна одела и отпочињу пировање. За оргијама долазе мучења којима подвргавају све подозриве људе, а тако исто и погубљења. Крв се пролива обилно, најпре крв бојара и „кнежевића”; више кнежевских породица потпуно је истребљено. Ускоро се насилништво проширује на читаву земшчину без разлике сталежа, а понекад и на саме опричнике међусобно поцепане услед сукоба.
=== Улога ''опричнине'' ===
Чисто полицајна улога
=== Насиља ''опричника'' ===
Иван IV није се устезао да свргне митрополита Филипа, веома цењеног због свога светитељског живота, зато што је указао на насиља опричника и тражио од цара да их уклони. Но ови су га ухватили у цркви и затворили у један манастир у Тверу, где је митрополита неколико година касније удавио у ћелији сам Маљута Скуратов. Године 1570, на једну доставу коју се није потрудио ни да провери, Иван лично поведе своју војску на Велики Новгород. Он опустоши неколико руских вароши и претвори Новгород у пустињу; неколико недеља пљачкане су трговине и куће по граду и свакодневно вршен покољ становника, па је у реку Волхов бачено толико лешева да се она излила.
== Укидање ''опричнине'' и Ливонски рат ==
Међутим је Ливонски Рат трајао са променљивом срећом; године 1566. цар је сазвао сабор земаљски да се посаветује о том, да ли треба наставити овај рат. На сабору се већина изјаснила за то, да се рат настави. Тешкоће овога рата биле су тим веће, што су Татари из такозваног
== Владавина Великом Московском кнежевином ==
▲Међутим је Ливонски Рат трајао са променљивом срећом; године 1566. цар је сазвао сабор земаљски да се посаветује о том, да ли треба наставити овај рат. На сабору се већина изјаснила за то, да се рат настави. Тешкоће овога рата биле су тим веће, што су Татари из такозваног »Дивљег Поља« т. ј. из јужних степа све јаче наваљивали. Јужне границе државе биле су чуване сталном великом војском, распоређеном по гарнизонима у специјално саграђеним утврђењима дуж граница. Масе племства и сељака биле су тамо принудно насељене и живеле су под веома тешким околностима усред сталних опасности. За откуп заробљеника од Татара постојао је нарочити порез, али је ипак много народа гинуло или је било продавано по источњачким трговима, где су снажни руски радници и лепе жене били веома цењени. Изванредно скупо стали су Русију татарско суседство и непрекидна борба са њима. Године 1571. хан је дошао пред саму Москву и спалио је престоничка предграђа; том је приликом изгорео и »опричњи двор«, московско средиште »Опричњине.« Следеће године била је »Опричњина« формално укинута, те су многа имања враћена пређашњим господарима, али је ипак главни социјално-политички резултат »Опричњине« остао, као што је у ствари задржана и сама установа под именом »Двора.« Формално укидање »Опричњине« ваљда је било везано са кандидатуром Грозног на пољски престо, упражњен смрћу последњег Јагелона, али је цар Иван пропао на избору иако је имао утицајних присташа. За пољског краља беше изабран принц Хенрик Валоа. Али није дуго тај папаризлија остао на обалама Висле; због смрти брата му Карла IX постао је француски краљ, те је кришом отпутовао за Париз. На новим изборима говорило се опет о московској кандидатури; мислило се више на сина Иванова Тодора, него на њега сама. Можда би Тодор и био изабран, али му кандидатуру осујети сам цар. На његову несрећу, Пољаци онда изаберу сибињског војводу, Стефана Баторија, старијег човека, одличног војсковођу и организатора, који је победнички завршио рат са Москвом због Ливоније. Москва је изгубила не само Ливонију него и низ чисто руских (белоруских) градова.
=== Долазак на престо ===
Последње године Ивана Грозног биле су ужасне: немајући унутрашњег мира ни политичког ни личног, мучен страхом и грижом савести. У мрачним тренуцима он се тешио литерарно-политичком полемиком (са Курпским), верском са лутеранским и католичким свештеницима и различним аскетским вежбама, којима се бавио наизменце и упоредо са лудим гозбама, развратом и крвавим оргијама. Полемика Ивана IV са кнезом Курпским, с којим је изменио неколико политичких писама, пуних жучи и мржње, спада у ред најзначајнијих производа руске политичке књижевности и најважнијих извора руске историје. Иван Грозни излаже у веома одређеном облику формулисану теорију апсолутне владавине. Грозни је питао:
{{цитат|Како се може неко назвати самодржац ако не ради сам?}}
Последње године Ивана Грозног биле су ужасне: немајући унутрашњег мира ни политичког ни личног, мучен страхом и грижом савести, нарочито после убиства, у наступу гњева, старијег сина Ивана, физички и морално болестан и преуморан, Грозни Цар је доживео још и потпуни слом своје спољашње политике. У мрачним тренуцима он се тешио литерарно-политичком полемиком (са Курпским), верском са лутеранским и католичким свештеницима (нарочито са папским изаслаником, исусовцем Посевином,. који је дошао да измири Ивана и Баторија и да покуша да увуче Москву у крило западне цркве) и различним аскетским вежбама, којима се бавио наизменце и упоредо са лудим гозбама, развратом и крвавим оргијама. Полемика Ивана IV са кнезом Курпским, с којим је изменио неколико политичких писама, пуних жучи и мржње, спада у ред најзначајнијих производа руске политичке књижевности и најважнијих извора руске историје. Иван Грозни излаже у веома одређеном облику формулисану теорију апсолутне владавине. »Како се може неко назвати самодржац,« пита Грозни »ако не ради сам?« Он тврди да има неограничено »право хтети своје чинити,« и према томе »слободан је бити милостив према своме робљу или га казнити.« За Ивана IV цео народ, са кнежевима и бољарима, то је његово робље. Курпски налази, да је ова опака доктрина потекла од »јосифљанске лукаве чете,« разумевајући под »четом« црквено-политичку странку. Он би хтео да Русија буде аристократска ограничена монархија, у којој би цар »био као глава и волео би мудре саветнике као своје удове.« Поред сталног бољарског савета, цар мора да понекад саслуша и мишљење Земаљског Сабора, састављеног од представника свију сталежа. Ове идеје Курпског спроведене су и кроз његову »Историју Ивана Грозног,« један историско-политички памфлет веома богате садржине али несумњиво у многоме пристрасан. Политичке идеје Грозног Цара нашле су одјека, или су можда биле изазване списом неког Иванке Пересвјетова »Прича о Петру влашком војводи.« Идеологија Пересвјетова није само монархистичка, него и племићска. Напротив, аристократске идеје Курпског биле су заступане у још једном значајном политичком памфлету, »Беседа преподобних Срђа и Ђермана, валамских чудотвораца,« која напада цареве за њихове »јосифљанске« тенденције и због занемаривања бољарског савета, те прориче велике беде Московској Царевини.▼
▲
=== Ток владавине ===
Грозни је на крају, 1574. године, незадовољан што му племство није дозвољавало да сам влада, предао власт Симеону Бекбулатовичу.
Симеон у својој владавини није имао успеха: 1576. године он у Ливонском рату губи Полоцк, Вељикије Луки, али успео је да одбрани Псков. Разлог ових пораза је што су русима погинули многи бољари и они су остали без добрих војсковођа. Овај неуспех приморава Баторија да започне — посредством апостолског нунција Антонија Посевина — преговоре за мир, али они се завршавају поражавајућим за Русе, 1582. године.
Исте те године Симеон Бекбулатович враћа Ивану власт коју је наводно имао.
Чим је Тодор умро, његова удовица Ирина закалуђерила се као »велика инокиња« Александра, те се повукла у манастир. Земља се ипак заклела њој на верност. Уз њу је отишао у манастир, али не као калуђер, него као гост-затвореник њен брат Борис. Управа је прешла у руке патријарха, Борисова пријатеља, Јова, и бољарског савета »Думе.« Привремена влада сазвала је земаљски сабор. Задатак сабора био је врло важан: требало је изабрати цара! Москва, која је била баштина Каљитина дома, осећала се врло чудно у овој новој, толико необичној ситуацији. Било је више кандидата, из кнежевског реда потомака легендарног Рурика и историских Владимира Светог и Александра Невског, и потомака литванског великог кнеза Гедимина. Кандидата без кнежевске титуле била су два: Тодор-Никитић Романов, брат од ујака почившег цара и глава необично популарне породице Романова, сам човек необичне лепоте, племенитог и јаког карактера и велике памети; и уз њега шурак царски и доскорашњи намесник Борис Тодоровић Годунов. Не само симпатије, које је према њему имао патријарх, не само његово потајно роварење уз расипање новца међу бираче — чланове сабора и међу престонички пук, који је, природно, утицао на саборску већину, него и социјални програм Бо-рисов и популарност, коју је уживао код средњих сталежа, који су сачињавали саборску већину, довели су Бориса на престо »московски и све Русије.« Његов је успех олакшало супарништво између других великаша, који нису имали иза себе неке јаче странке са одређеним социјално-политичким програмом, него само личне котерије. Тако је Борис на концу конца био једногласно изабран и након тобожњег дугог одрицања и поновних молби сабора и гомиле и претње патријарха да ће на њега бацити проклетство, ако се и даље буде опирао, Борис је примио царски венац, те се неколико месеци доцније крунисао са великом раскоши и сјајем.▼
== Последње године ==
Јануара или 7. фебруара 1598. године руски цар Фјодор умире са блаженим осмехом на устима, као што је и живео. Причало се, да су анђели дошли по његову свету душу и да је он с њима говорио. На питање о наслеђу престола Фјодор је одговарао неодређено, позивајући се на божју вољу. Власт прелази на његову удову Ирену, али се она ускоро одриче престола и као ''велика инокиња'' Александра повлачи се у манастир. Земља се ипак заклела њој на верност. Уз њу је отишао у манастир, али не као калуђер, него као гост-затвореник њен брат Борис Годунов, најмоћнији бољар. Потребно је дакле изабрати новога цара. Борис Годинов има највише изгледа на успех, јер он стварно управља земљом већ више од десет година. Управа је прешла у руке патријарха, Борисова пријатеља, Јова, који је, без икаквог објашњења, предлагао да се Борис изабере за цара Русије, и бољарског савета ''Думе''.
▲
Његов је успех олакшало супарништво између других великаша, који нису имали иза себе неке јаче странке са одређеним социјално-политичким програмом, него само личне котерије. Тако је Борис на концу конца био једногласно изабран иако се високо племство и свештенство изјашњава противу њега и истиче друга имена, и након тобожњег дугог одрицања и поновних молби сабора и гомиле и претње патријарха да ће на њега бацити проклетство, ако се и даље буде опирао, Борис је примио царски венац, те се неколико месеци доцније крунисао са великом раскоши и сјајем. Један од најопаснијих Борисових непријатеља био је Фјодор Никитич Романов.
| |||