Сулејман II — разлика између измена

63.049 бајтова додато ,  пре 6 година
нема резимеа измене
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза)
Султан Сулејман II је умро у јулу 1691. године у [[Једрене|Једрену]]. Покопан је у [[Византијски Цариград|Константинопољу]] у свом турбету (Сулејманово [[турбе (маузолеј)|турбе]]). Своје високо постављене циљеве није могао спровести у дела.
 
== Долазак на престо ==
1687. године међу самим Турцима настало је расуло. Раздражени јаничари, који су сами допринели поразима, убише великог везира. Би свргнут и Сулејманов брат, султан Мехмед IV, човек који није био без вредности. Тада је на престо доведен Сулејман. Год. 1688. Аустријанци су наставили напредовања и у српским областима, освојивши Петроварадин, Сланкамен и у августу и сам Београд.
 
== Гроф Ђорђе Бранковић ==
Тада се међу Србима појавио као аустриски повереник један дотле мало познати човек, гроф Ђорђе Бранковић. Његова породица потиче од старе куће Бранковића из требињске околине, из Корјенића, а дошла је у Поморишје крајем XV или почетком XVI века. У том крају она је имала известан углед и дала је неколико значајних људи. У тој породици родио се и тај Ђорђе, у Јенопољу, 1645. год. Његов предак владика Мојсеј који је управљао јенопољском епархијом, родоначелник је владичанске "династије" Бранковића. Њега је у епархији наследио син Сава I, овога синовац Лонгин. И Ђорђев старији брат, Сава II, био је свештеник, и постао је православни архиепископ у Ердељу. Он је васпитавао млађег брата у доста тешким и метежним временима. Врло млад ступио је 1663. год. у дипломатску службу ердељског кнеза Михаила Апафија, па је, у својству дипломате, провео неколике године у Турској. Путовао је и у Русију и Влашку. Већ 1673. год., намењујући себи велику улогу, млади дипломата почео се издавати за потомка српских деспота.
 
Када су у Бечу видели да се турска снага ломи све очигледније они су живо желели да своје успехе што више прошире. Рачунали су са сарадњом балканских народа, која би им олакшала и физичке и материалне напоре. Цар Леополд је већ почетком 1687. год. позивао цариградског патриарха да прихвати хришћанску ствар; рачунао је и са Шербаном Кантакузеном; помишљао је и на Србе. Видећи та бечка настојања Бранковић се поново појавио са својим захтевима и предлозима. Послан у Беч као Кантакузенов повереник 1688. год. он је радио више за себе. Кантакузен је зазирао од бечке помоћи и преговарао је само да добије времена; Бранковић је, међутим, журио, да искористи повољан час. Он је нудио у Бечу сарадњу српских устаника, а, по примеру Кантакузенову, тражио је признање и чување српских права и православне вере, и повлачење царске војске из хришћанских области после турског потискивања. Као брат једног православног владике Бранковић је имао веза са православним свештенством не само из Ердеља и у Влашкој, него и са лицима из унутрашњости Турске, која су преко Влашке ишла за Русију. Захваљујући тим везама и свом положају на Кантакузеновом двору он је дошао у посредну везу са патриархом Арсенијем III Црнојевићем, који се у то време налазио у источној Србији. По жељи Бранковићевој и уз награду од 150 дуката, патриарх је 1688. год. потврдио Ђорђу, да његова лоза води од старих српских деспота. Поверовао је свакако, знајући ваљда да је старих Бранковића било у бившој угарској држави, да на двору влашкога кнеза не би имао приступа и речи, кад не би "кућић".
 
У Бечу Бранковић је износио план, да се сарадњом царске војске и српских устаника васпостави Илирска држава. Та држава, коју је он познавао само по књигама, магловито и непоуздано, имала је да буде тобожњи наставак старе државе Бранковића, са Славонијом и Сремом, од Осијека до Београда, Јенопољском "или Рашком", и са нарочитим признањем на Херцеговину и Банат с Темишваром. У тој држави владар би имао бити, наравно, он, као кнез Римске Империје. Човек велике маште, пун амбиција, нереалан и несигуран у сваком погледу, Бранковић је причао, да ће царска војска затећи на граници 30.000 српских устаника. После пада Београда, кад је требало да царска војска почне операције у Србији, 20. септембра 1688. издата је царска повеља Бранковићу. Царска канцеларија није хтела да даде никакав писмени одговор на његове предлоге о образовању и односу нове илирске државе, него је само, да задовољи његову личну таштину, издала диплому, којом га цар издиже у ред грофова. После тога Бранковић се с поносом потписује као "наследни деспот целокупнога Илирика и велики војвода Горње и Доње Мизије, кнез Свете Римске Империје, дуката Св. Саве, Црне Горе и наследни господар Херцеговине, Срема, Јенопоља и гроф угарски".
 
Из Беча Бранковић је стигао аустриској војсци у Ердељ. Чекао је ту на царски проглас да се народ диже на оружје, али је у међувремену одлазио и у Влашку, где је, иза Шербанове смрти, дошао на власт Константин Бранкован, противник Аустрије. И Шербан и Бранкован беху ушли у извесне преговоре с руском владом, да би, помоћу ње, као православне силе, сузбијали утицај католичке Аустрије. У тим везама учествовао је и Бранковић, иако не ни дубоко, ни с неким већим планом. То је изазвало неповерење бечких кругова према њему. Он је међутим, у пролеће 1689., почео неку акцију за спремање устанка и искупио је око 800 људи, али се није усуђивао да пређе на десну обалу Дунава и да почне непосредан рад у народу. Није прешао у Србију чак ни онда, кад је царска војска потукла Турке код Баточине и узела Ниш. Генералисим аустриске војске, Лудвиг Баденски, обавештен о везама Бранковићевим са Русима и сумњивим влашким кнезом, беше добио у руке један његов проглас народу, у ком се потписивао као деспот Илирика. Имао је чак и саслушање једног калуђера, који је говорио да ће деспот, ако устреба, своје земље узети и силом. Забринут због тога он је наредио да се Бранковић позове и затвори. То је и учињено у Кладову 29. октобра 1689. Како је тада био лишен слободе Бранковић је више никада није добио.
 
== Арсеније Црнојевић и Аустријанци пре успеха ==
Због овог ратовања Светог Савеза против Турака притисак на хришћане у целој Турској Царевини био је осетно појачан. И морално, и физички, и финансиски. Крајем 1686. год. јављао је патриарх Арсеније III которском провидуру, да се тврдо решио прећи из Пећи на Цетиње, да тамо живи. Турци су му ограничавали кретање, а имао је незгода од њих и у самој патриаршији. Они су га сумњичили да одржава везе са Млечићима. Касније, патриарх се приближио више Аустријанцима. Знамо сигурно, да је он извесно време (бар од маја до августа) 1689. провео у северној Србији, која се тада налазила под њиховом влашћу. Аустријанци, који су имали успеха у северној Босни и који су постигли извесне резултате и у Србији, надали су се чврсто, да ће остварити своје жеље на Балкану. Њихова је разумљива тежња била, да успоставе везе са главом српске цркве. Да то није могло бити по вољи Млечићима разуме се само по себи, јер су јасно видели да би толико освајање аустриско испало на штету њихових претензија. Нарочито их је бунило то, што су Аустријанци хтели да, помажући Дубровник, прошире своје границе све до његова подручја. Шта би онда остало за Млетке? И до које границе?
 
== Победе Светог савеза ==
Од септембра 1689. год., кад је аустриска офанзива добила бржи темпо, и политичка ситуација на Балкану постала је сложенија. Аустриска снага била је очевидно већа, с више успеха, и с тога је и више импоновала него млетачка, иако обе нису износиле ни приближно онолико колико су могле дати. Аустрија је своје најбоље трупе упутила на западну границу, против Француза, који су, забринути њезиним успесима, објавили рат. Млечани, заузети у Мореји, нису искористили аустриску парализу, и рат су настављали са половним средствима и с тога без већих резултата. Наш свет није знао позадину Светог Савеза и европски положај тога времена, али је видео да Аустријанци напредују све даље и даље и да их Турци не могу да зауставе.
 
== Успеси Енеја Пиколоминија ==
Аустриски генерал Енеј Пиколомини, који је добио задатак да напредује из Ниша према Јадранском Мору, није имао уза се ни пуних 4.000 правих војника. Природна је ствар да је он, као и аустриска врховна команда, морао рачунати са што већим учешћем Срба. И с тога је Пиколомини гледао да ухвати што више веза са угледним српским људима и да се према Србима покаже што предусретљивији. Срби су Аустријанце примали као ослободиоце. Народ с Косова дочекивао га је с одушевљењем, заједно са свештенством, а многи су се придружили аустриској војсци или повели акцију на своју руку. Нарочито се у кумановском крају истицао харамбаша Карпош. У свом продирању аустриска војска допрла је на југу до Скопља а на југозападу до Пећи и Призрена.
 
== Арсеније Црнојевић и Аустријанци после успеха ==
Природна је ствар, да су Аустријанци у првом реду хтели придобити патриарха Арсенија као главну личност међу Србима. Као свог повереника слали су му Петра Соколовића, "најстаријег капетана над српском војском", родом из Бихора. Да би направио што јачи утисак Баденски је, у свом писму патриарху, рекао међу осталима и то, да му наређује "да настане радити на добро хришћана у оним крајевима, заповедајући да се сви дигну на Турчина што жешће могу, што ако не учине, он ће их сматрати одметницима ћесаревим као и друге такве, ако ли се пак покажу верни, обећава им да ће их ћесар примити у милост и под своју заштиту." Та претња не би сигурно толико определила Србе на сарадњу колико уверење, да се приближује крај турској сили и да треба помоћи општу хришћанску ствар.
 
Патриарх Арсеније дошао је свакако у везу са аустриским властима још за време свог бављења у Београду. По повратку у Пећ постао је подозрив Турцима и ови су једног дана припремили напад на патриаршију. Било је и жеље, да се дочепају и патриаршиског блага, спремљеног за помагање акције. Калуђери су лепо примили и поопијали турску чету, а патриарх је за то време, с нешто сабраће, побегао у Никшић. О свом удесу обавестио је Млечиће, с којима је раније радио, а вероватно и Аустријанце. Његови људи тврдили су, да су Турци, видећи патриархове везе и припремање акције, претили Арсенију и смрћу. А патриарх је доиста радио, мирећи у први мах поједина племена, да би се слошки одупрла непријатељу. Чак је претио и изопштењем из цркве сваком оном, који би био у везама с Турцима. Из почетка патриарху није било познато какве су намере и међусобни односи између хришћанских савезника, а кад је дознао за то нашао се на не малој муци. Црногорска и херцеговачка племена радила су дотад са Млечанима и он је ту акцију помагао. Како сад да обрне те исте људе на другу страну и како да им објасни то мењање фронта? Одлуку су му олакшали донекле сами Млечани. Они, из много разлога, нису ни хтели ни смели да дођу у сукоб са Аустријанцима, па су давали неодређене одговоре и нису предузимали ништа одлучније. А Аустријанци су за то време напредовали и ставили патриаха пред свршен чин. Овај је, по позиву Млечана, био отишао на Цетиње и вратио се у Пећ тек кад су Аустријанци ушли тамо и кад су му запретили да ће га, ако не дође у одређеном року, просто сменити.
 
== Аустријанци у Херцеговини ==
Аустријанци су били енергични и на херцеговачкој страни. Они су у лето 1689. ставили до знања Млечанима, да су примили под своју заштиту Попово и Требиње и да ови не треба да настављају своје војничке акције у том правцу. У сам Дубровник дошло је још у фебруару те године 60 аустриских војника, Хрвата из Бакра, али су их Дубровчани, из предострожности, због Турака, огласили као своје најамнике. Међутим, у јесен 1689., кад им је било јасно да ће их Аустријанци потпуно потиснути, Млечани се ипак решише да не остану сасвим празних руку. Али њихов нападај на Требиње остао је без икаква успеха. Дубровчани се нису устручавали да им штете где год могу. Они су, међу осталим, утицали и на претставнике српске цркве да се не држе с Млечанима, него да приђу Аустрији.
 
== Даљи успеси Пиколоминијеви ==
Као за време многих других ратовања, тако је и за овог настала страшна глад и ужасан помор. Нарочито је харала куга, која је узела маха у нехигијенским и од бегунаца пренатрпаним градовима. Кад је аустриска војска стигла пред Скопље, у најразвијенији турски град од Београда до Солуна, чији се број становника ценио на 60.000 у њему је владала куга. Генерал Пиколомини, на кога је град направио најлепши утисак, и који му се по величини учинио раван Прагу, није смео да ту остане без довољног осигурања. Пошто је опљачкао град он га је, као за уклон, дао спалити 16. (26.) октобра 1689. Хтео је, како сам каже, "да страх и трепет међу варварске народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима учини страшним." Како су зграде биле махом од дрвене грађе пожар је направио праву пустош.
 
После спаљивања Скопља Пиколомини је преко Качаника стигао у Пећ и Призрен. У овом месту састао се с патриархом Арсенијем и почео преговоре. Али их није потпуно довршио. Заражен кугом умро је две недеље пошто је, праћен музиком, дао наредбу и гледао како се Скопље претвара у згариште. Успео је ипак, што, у осталом, није много тешко, да од патриарха добије заклетву верности аустриском цару. Да су се и остали Срби из крајева куд је прошла аустриска војска, и у ближем суседству, дигли и придружили ћесаревцима може се разумети само по себи. Број Срба и Албанаца у аустриској војсци цењен је на 20.000; пред самим Призреном дочекало је Аустријанце око 6.000 Срба и Арнаута. Али оно што је било мање разумљиво то је понашање Аустријанаца. Они се нису држали као ослободиоци и савезници, него као прави господари. То се видело већ по тону писма Л. Баденскога упућеног патриарху и по њихову ултиматуму да се одмах врати с Цетиња. И спаљивање Скопља говорило је о њиховој безобзирности. Та се безобзирност показала и доцније, кад су Аустријанци успели да продру до Штипа и Велеса и да и њих запале, пљачкајући и муслимане и хришћане. У поступцима с људима били су бахати, надути, неодмерени. И дисциплина је, тако далеко од њихових база, била попустила, што је доводило до врло мучних сцена. Народ који им је прилазио с пуно поверења поче се постепено туђити од њих, па их и сасвим напуштати. Насилно разоружавање Срба и Арбанаса и паљење њихових села појачало је то огорчење још више.
 
== Долазак Мустафе Ћуприлића ==
После великих пораза султан даде кратким путем смакнути неспособног серашћера Арап Реџеб-пашу и позва за великог везира Мустафу Ћуприлића. Овај прогласи свети рат и преже, помоћу Француза, да што боље реорганизује војску. Имао је несумњиво и успеха, али више због куге која је харала и због проређености царске војске, која се није занављала, него због бољег вођства. Чак би се могло пре рећи, да није с довољно брзине и одлучности искористио ослабелост хришћана и њихово незадовољство с аустриским трупама.
 
== Битка код Качаника и последице ==
Крајем 1689. год. почело је турско напредовање са снагама које су се скупиле на брзу руку. У борби код Качаника, на католичку нову годину, Арнаути, огорчени аустриским поступцима, пређоше Турцима, а и српске чете брзо узмакоше. Аустриски пораз био је потпун и непоправив. Они врло брзо напустише Јужну Србију и почеше се повлачити према Нишу. За њима је морао поћи и патриарх Арсеније са оним првацима, који се беху компромитовали према Турцима и који их нису смели сачекати. Како су Аустријанци отступали врло журно то је сасвим природно, да је и српско повлачење морало бити извршено исто тако нагло и да је добило карактер бежања. Колико је било тих српских избеглица с југа није се могло никад утврдити, јер нам недостају и приближно поуздани извештаји. Јован Томић је само са извесном убедљивошћу покушао доказати, да је сеобе било мање из области које су непосредно граничиле са Албанијом, а више из Рашке, с Косова, Поморавља и Србије.
 
== Освета Србима и Аустријанцима ==
Турци су се светили у пуној мери. Напали су патриаршију, опљачкали њено имање и тројицу затечених калуђера сасекли. Сличан је случај био и са манастирима: Дечанима, Милешевом, Ђурђевим Стубовима, Сопоћанима, Раваницом и Студеницом. Један запис у Дечанима, описујући с грозом те дане, каже, да је Гашли-паша игумана опленио а манастир опустио. Нишки владика Рувим писао је 1689. год. на Цетињу о великој беди, "коју без да говорим свак мудри може знати шта се чини када се царство измењује". Пећки паша Махмутбеговић, за освету за своју кућу и имања, почео је "пленити и сећи и жећи" нахије тетовску, призренску, ђаковичку, пећку, плавску, белопољску, вучитрнску и Мораву, све до Новог Пазара. Није штедео ништа, нарочито не цркве и манастире. Свет се спасавао где је знао и могао, у планине, пећине и преко границе. Неки епископи одбегли су у Далмацију, један у Свету Гору. Народ је страдао на све стране. "Љути страх и беда тада беше; матер од деце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на се смрт а не живот".
 
== Тешки услови живота ==
Глад и беда беху страшни. У Дробњацима, у Рашкој, у Босни и Херцеговини. Ока шенице продавала се по 100 аспри, граха по 150, лука 130 и све у том размеру. "И то лето једоше људи месо пасје и човечје и коњско и много нечисто". Силан народ помре у великој муци. "Кудгод би се мако лежаху мартци, нит се копаху, нит имадиаше ко", пише један босански фрањевачки хроничар. "Јиђаху ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мртву. У Бањој Луци кога су обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сидијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили".
 
Борбе и погибије у рату, куга, глад, сеоба, и ове турске освете проредиле су страховито наш народ у старој Рашкој и Метохији. Све савремене вести говоре о опустелости и разбијености старих насеља. Оно народа што је и остало после тако страшне катаклизме било је толико ударено по глави, да му је дуго требало да дође себи. Губитак претрпљен тада, каже јасно Општи лист пећке патриаршије, није се више поправио. На опустела српска огњишта, у колико су уопште била обновљена, почеше долазити Арнаути и Турци.
 
Већ је раније било доста случајева у тим областима, да су у појединим породицама домаћини или старији син примали ислам, да би им куће биле поштеђене од намета и насиља. Остала чељад, жене и деца, остајала су у хришћанству. Тих појава забележен је читав низ од краја XVI века, па све до почетка XX. Већи притисак на Србе вршен је нарочито од средине XVII века, за време Кандиског Рата, када су Турци открили везе српског свештенства са западњацима. Тад је нарочито настрадала будимљанска епархија, чијег су епископа Пајсија Турци дали убити, а његово свештенство растерати. После слома аустриске офанзиве Срби су, природно, били изложени још већем притиску. Тад настаје грабеж њихових имања, гоњење и убијање. У невољи људи тад прибегавају преверавању или се повлаче. Нарочита маха узимају Арбанаси муслимани, активни горштачки елеменат, који продире у долине Метохије и Подриме, а одатле даље. Призрен, Пећ, Ђаковица добијају постепено турски и арнаутски карактер. У Призрену се још памте имена и места старих цркава, којих је у то доба и нешто касније нестало. За породицу Кораћа зна се чак кад су своју цркву претворили у џамију. Има читавих села у којима данас нема ниједне православне душе, а остале су међутим њихове цркве. У селу Беревцу још и данас долазе Арнаути муслимани цркви Св. Петке, као и у манастир Девич. У извесним манастирима, као у оном Св. Тројице код Призрена, налазе се уписани у поменик и хришћански преци појединих муслимана, и то по њиховој жељи. Топографија тих крајева и у доба најактивнијег арнаутирања није изгубила много од свог српског карактера. У извесним селима Горе очували су се и неки народни обичаји, као, на пр., стављање бадњака о Божићу.
 
== Млетачко ратовање ==
Млечани нису имали довољно снаге да искористе аустриске недаће. Успели су, истина, да код Никшића разбију Турке и заробе пашу Џин Алију, али је то био и остао само локални успех. Ситне чарке и окршаји с релативно малим снагама нису могли да измене општу ситуацију.
 
== Пометња у Бечу ==
У Бечу је неуспех на југу изазвао праву пометњу, у толико више што је и положај на западу био врло озбиљан. У први мах наређивало се војсци, да се одмах повуче према Београду, а кад је заповедник војске у Србији, генерал Ветерани, јавио, да он нимало не губи наде и да би, шта више, са војском од правих 12.000 ратника био у стању продрети до Цариграда, онда се решило да се борба настави и да се за њу поново позову Срби и Арбанаси. Фрањевац Тома Роспасари, који је учинио лепих услуга Аустријанцима, световао је Лудвику Баденском, да царев позив тим народима, уз позив за нове борбе, зајемчи њихова права и обичаје, слободу вере и избора њихових старешина и ослобађање од пореза, како би се људи лакше придобили. Аустријанци су примили тај предлог и 6. априла 1690. изашао је царев проглас свима народима северног, средњег и западног Балкана (Арбаније, Србије, Мизије, Бугарске, Силистрије, Илирије, Маћедоније и Рашке) и друго писмо упућено лично патриарху Арсенију. Мисао о слободном избору војводе није у том царевом прогласу потекла од Ђ. Бранковића, како је мислио и тврдио Ј. Радонић, него по предлогу фратра Томе, а по обичајном праву албанских брђана, које су примили од својих српских суседа. Међутим, Радонић може имати право кад мисли, да су она имена области, чијим је народима цар упутио позив, "више литерарнога порекла и неодређена значења", узета из претставке Ђ. Бранковића од 1688. год. Тога става у Томином мемоару нема.
 
Повлачећи се испред Турака патриарх се био задржао у Београду. Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених и световних лица, и то из граница турског и аустриског поседа, да заузму став према царевом позиву. На збору је, сем патриарха, било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана, (од којих из Србије само двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом Срби су решили да траже од цара слободу вере и јемство да се нико од иновераца неће мешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену самоуправу. Њихов верски поглавица може бити само Србин, "от нашега рода и језика србскаго." Сем цара, нико се други од световњака није могао мешати у њихову јурисдикцију. Те народне жеље имао је однети у Беч јенопољски владика Исаија Ђаковић. Пуномоћ за Исаију писао је неко од "пречана", који је познавао прилике у оним крајевима и који је примио и добар део њихове терминологије. По мађарском он Леополда зове краљем, а не царем; своју православну свештеничку сабраћу назива по западном редовницима, а пуномоћ му је "књига креденцоналиш". Схватање тог српског сабора је јасно: он је желео да и у Аустрији, као и у Турској, вођство народа и његова репрезентација остане у крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вере и нације. О световним главарима, односно о војводи ту нема ни помена; вођство је припадало патриарху, као у Црној Гори владикама. Световних главара, у племенском систему који је код нас владао, било је више; црквени поглавица био је у пространим областима само један, који је као такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од наших световних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге, да би се могао ставити уз патриарха или бити раван њему. Извесни наши писци чуде се, што Срби на том сабору траже мање, него што је садржавао царев манифест. У ствари, Срби су хтели да се осигурају поуздано. Манифест није био упућен само њима и доносио је обећања која они нису тражили. Није иста мета за њих и за католичке Албанце, који су сарађивали с Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту. Сем тога, они су хтели обезбеђење своје вере на целом подручју аустриске власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима.
 
На том сабору Срби су признали цара Леополда као наследног владара српског народа, и то, како су они говорили, првог после Косова. Патриарх Арсеније, који му се обраћао у Беч, наглашавао је у свом писму, како су се на том сабору нашли људи са више страна "земље наше", обухватајући под тим појмом "наше земље" области и под Турском и под Аустријом, све где су се налазили Срби и где је допирала власт и признавање пећке патриаршије. За њ не постоје историске границе него границе стварног и живог народног поседа, мада пише да те границе "определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши".
 
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни. Испало је баш обратно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла хтело се, да Срби поново ступе у борбу, на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла добити никаквих појачања из царских земања, а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их озловоље. С тога је цар Леополд 11. (21.) августа 1690. издао своју диплому којој је дао Србима жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим местима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустриске дворске канцеларије, обишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу, да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су цело време стајали на гледишту да су тим актом повређена њихова права и с тога су Србима, кадгод им се дала прилика, правили начелне и стварне потешкоће. Сем Мађара против ових привилегија радила је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то епископ Исаија Ђаковић он је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих страна. У Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене, да би се патриархова јурисдикција ослабила. "Оно место, где се каже да се повластице дају Србима где се год у будуће буду налазили изостављено је и замењено са речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим, речима вредност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала". При преговорима у Бечу, Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем, који се ту налазио у интернацији.
 
Истог дана, кад је цар издао Србима привилегије, настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску главна се аустриска снага морала повући из Србије. Ослабеле посаде нису потом могле да издрже турске нападаје. За седам недеља Турци су преотели сву Србију, заједно с Београдом. Патриарх их, разуме се, није смео тамо дочекати, него се раније, са осталим избеглицама, склонио на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве патриарх није смео да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север, у Сент-Андреју. Али данас не знамо поуздано колики је био број српских избеглица, који нису прелазили у једно време и на једном месту. У једном писму сам патриарх, истина, наводи, да је прешло "више од 30.000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно сигуран није ни он. У Будиму је, на пр., 1706/7. год., било 536 српских пореских глава, "и то су били све саме занатлије сем петнаест бакала". Међу становницима тога града 1720. год. било је 14 Зећана, 12 Пећана, 6 Призренаца, 8 Сарајлија, 9 Косоваца, 8 Крушевљана, 6 Пожаревљана, 5 Београђана итд. Будим је имао свој српски део града (Raszvaros), у ком се, према једном путопису из 1715. год. налазило на 20.000 српских душа. Још више него Будим добила је прилив српског становништва Сент Андрија; у њој је подигнуто самих шест православних цркава. У Чобанцу, крај Сент-Андрије, постоји предање да су ту дошли из Пећи; а А. Белић је утврдио, да њихов диалекат још чува особине косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
 
Док су Аустријанци на једној страни позивали Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција, дотле су на другој ударали католички свештеници отворено на њихову веру. У том је нарочито био активан исусовачки ред. Крајем 1689. превели су у унију ораховачког "владику" Јована Рајића са 16 парохија и ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца, Јевтимије Негомировић. Одмах потом изашла је наредба царског комесара, која је тражила од српског свештенства између Драве и Саве, да се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вероватно да је Ђаковић и остали наш епископат дознао за то пре свог збора и с тога још одлучније тражио проширење патриархове компетенције и на области угарске. Ови случајеви били су, међутим, предигра за даље борбе, које ће загорчавати живот свим српским досељеницима и њиховим свештеним претставницима.
 
Поред верских сукоба настали су и социални. Мађарско племство тражило је просто да укмети Србе не признавајући им никаквих изузетних права. Жупанске власти наметале су им, исто тако, ратне прирезе и ометале их у њиховом привредном животу. Да се ослободе тога Срби упутише поново у Беч епископа Исаију, да се потужи и да, у исто време, затражи да се њихове привилегије објаве и преко угарске Дворске Канцеларије. Сем тога, Исаија је, у име народа, имао да крене и питање Ђорђа Бранковића. Исаија је поверовао његовим причањима, а као јенопољски владика знао је понешто из борбе Бранковића за цркву. Срби су поверовали, да је он жртва аустриских сплетака и да је страдао због својих планова у корист српског народа. Кад је српска депутација дошла у Беч затекла је тамо ново ратничко расположење. Аустрија се спремала на нову офанзиву, а у тој офанзиви рачунала је и опет са Србима. С тога је цар 1. (11.) децембра 1690. потврдио своју диплому о привилегијама, и то, по жељи Срба, преко угарске Дворске Канцеларије. У исти мах цар је препоручивао мађарским властима Србе као своје штићенике и обећао је у Будиму посебну комисиску истрагу за насиља на која се туже. Наравно, с тим у вези ишла је одмах и акција, да се образује српска милиција. Ради тога бечка влада није могла одбити ни српски захтев, да се испита случај Бранковићев и да се утврди веродостојност његове дипломе. У Бечу нису могли демантовати ранија своја акта, ма колико иначе били уверени да Бранковић није то за што се издавао, и ма да им је цео његов случај и иначе био непријатан. Кад су добили потврду признања његових ранијих диплома, Срби, на свом састанку у Будиму, марта 1691., изабраше Бранковића за српског деспота, показујући на тај начин, сад први пут жељу, да добију световног господара. Избор је био извршен у отсутности патриарха Арсенија. Он га је признао, али преко срца, јер је ишао очевидно на уштрб његова дотадашњег апсолутног положаја.
 
Упада у очи чињеница, да Срби, иако избеглице и обескућеници, на овом будимском сабору узимају доста енергичан став. Дотадашња искуства дала су им оправдана разлога и за протесте и за повишени тон. Видели су исто тако да им аустриске власти излазе у сусрет не што би стварно имале обзира према њима, него што су им били потребни. Ради свега тога Срби сад изјављују, да ће радо поћи против Турака, али под својим старешинама. Тражили су и да се питање Бранковићево изведе на чисто, а док то не буде желели су, да му могу изабрати заменика. Цар је пристао на све то, само није хтео да попусти у Бранковићевом питању бојећи се његових амбиција и веза и огорчености због дотадашње судбине. За заменика његова, као српски подвојвода, би постављен (а не изабран) Јован Монастирлија, пореклом Битољац, чији су преци раније били прешли у Угарску. Аустриски двор имао је вере у њега, а пристао је да Србима да пре њега као војничког заповедника, него да им потврђивањем деспота призна политичку власт. У тим идејама Беч је пристао, исто тако, да патриарху Арсенију призна право јурисдикције не само у црквеним, него и у световним стварима. Волео је да српски повлашћени положај претставља свештено лице, него политички човек; а рачунао је и с тим, да ће патриарх љубоморно чувати свој утицај и из властитог интереса сузбијати претензије световних лица. Да испуни жеље цркве и народа у тај мах цар је 10. (20.) августа 1691. својим Патентом, објављеним преко угарске Дворске Канцеларије, обновио привилегије, истичући овог пута у првом реду Србе у Угарској и Славонији, а онда у осталим областима. По овој новој дипломи сва имања оних Срба који буду умрли без наследника имају припасти цркви и архиепископу. Њом је, у исти мах, признато патриарху (односно архиепископу) право јурисдикције и у световним стварима.
 
За то време Турци су покушали да зауставе српски покрет сеобе и да их колико-толико умире. Пошто је протутњио први бес освете велики везир објавио је општу амнестију за све који се у року од шест месеци врате кућама. Да би спречио утицај патриарха Арсенија на Србе Ћуприлић је у пролеће 1691. поставио новог патриарха Калиника, ранијег свештеника у Скопљу, кога неки зову Грком. Калиник се трудио да умири народ и поврати разбегле епископе и свештенство на њихове дужности. Да му појачају углед и приходе, који су ишли и њима на корист, и да даду одушке незадовољству према аустриским и млетачким суверницима, Турци су сад поново наређивали да католички пук мора плаћати извесне намете српској патриаршији, односно њезином епископату. Обавештени о тим турским обзирима према Србима и Аустријанци су, у ово доба борбе, морали подешавати своје држање са много више предусретљивости, него што се у срцу желело.
 
Читаве прве половине 1691. год. није дошло ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се да зададу што одсуднији ударац. Кад су се код Сланкамена, 9. (19.) августа, судариле обе војске чинило се да ће та борба одлучити даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материала, рат тим ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже снаге да га пренесу даље. И ову саму битку припомогла је у одсудном часу српска милиција, која се, као посебна целина, са 10.000 људи, борила под Монастерлијиним заповедништвом. Бројала је 6.400 пешака и 3.600 коњаника. Српска је милиција прва провалила у турски табор и запленила 34 заставе. "Битка код Сланкамена", наглашава Ј. Радонић, "значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој, у коме су Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили се против Турака." После им Аустријанци не признају више тај посебни положај, него Србе увршћују у бојне јединице као и остале војнике, бојећи се да Срби као организована засебна војна јединица не постану опасни.
 
После својих заслуга у сланкаменској победи Срби су, потстицани на то од Ђ. Бранковића, тражили све енергичније да се реши већ једном њихов положај и да он преузме дужност народног претставника. Овоме је било дозвољено да станује у једном хотелу, да прима контролисане посете и да се полуслободно креће, али га ослободити сасвим нису никако хтели. Верујући да се постепено приближује свом циљу он се сматрао као нека врста господара и титулисао се као "самодржавни деспот земљи славеносрпској и всего Илирика", и то "милостију божијеју".
 
{{низ
4.155

измена