Ендоцитоза и егзоцитоза — разлика између измена

Макромолекули као што су [[протеинипротеин]]и, [[полисахариди]], [[полинуклеотиди]] или чак читаве ћелије (нпр. [[бактерија|бактерије]]) не могу пролазити кроз мембрану ни пасивним ни активним транспортом. Уношење и излучивање великих молекула обавља се активним учешћем мембране при чему она образује везикуле, а процеси се називају ендоцитоза и егзоцитоза. Процес уношења макромолекула и раствора у ћелију назива се ендоцитоза, док се избацивање специфичних производа ћелије или неких других материја у ванћелијску средину назива егзоцитоза.

При ендоцитози долази прво до удубљења на мембрани, у које улази материја која треба да се унесе у ћелију. Удубљење се све више спушта у унутрашњост ћелије, а затим се ивице мембране споје и око унете материје се образује [[везикула]]. Везикула се у цитоплазми фузионише са другим ендоцитотским везикулама, и посебним везикулама дошлим са [[ГолџиГолђијев комплексапарат|Голџијевог комплекса]], у рани ендозом где се врши рециклажа мембрана и мембранских рецептора који се упућују ка плазма мембрани.

Процесом егзоцитозе у ванћелијску средину доспевају материје које ћелија треба да одстрани (супротно ендоцитози). Такви су [[хормони]] и [[ензимиензим]]и чија се функција испољава изван ћелије која их је синтетисала, као што нпр. ћелије [[гуштерача|панкреаса]] излучују [[инсулин]]. Око материје, која треба да се избаци из ћелије, се образује везикула. Везикула се креће ка површини ћелије, њена мембрана се уједињује са ћелијском мембраном, а садржај везикуле бива избачен у околну средину.