Сулејман II — разлика између измена

1.028 бајтова уклоњено ,  пре 6 година
м
У Бечу је неуспех на југу изазвао праву пометњу, у толико више што је и положај на западу био врло озбиљан. У први мах наређивало се војсци, да се одмах повуче према Београду, а кад је заповедник војске у Србији, генерал Ветерани, јавио, да он нимало не губи наде и да би, шта више, са војском од правих 12.000 ратника био у стању продрети до Цариграда, онда се решило да се борба настави и да се за њу поново позову Срби и Арбанаси. Фрањевац Тома Роспасари, који је учинио лепих услуга Аустријанцима, световао је Лудвику Баденском, да царев позив тим народима, уз позив за нове борбе, зајемчи њихова права и обичаје, слободу вере и избора њихових старешина и ослобађање од пореза, како би се људи лакше придобили. Аустријанци су примили тај предлог и 6. априла 1690. изашао је царев проглас свима народима северног, средњег и западног Балкана (Арбаније, Србије, Мизије, Бугарске, Силистрије, Илирије, Маћедоније и Рашке) и друго писмо упућено лично патриарху Арсенију. Мисао о слободном избору војводе није у том царевом прогласу потекла од Ђ. Бранковића, како је мислио и тврдио Ј. Радонић, него по предлогу фратра Томе, а по обичајном праву албанских брђана, које су примили од својих српских суседа. Међутим, Радонић може имати право кад мисли, да су она имена области, чијим је народима цар упутио позив, "више литерарнога порекла и неодређена значења", узета из претставке Ђ. Бранковића од 1688. год. Тога става у Томином мемоару нема.
 
== Велика сеоба Срба у Аустрију ==
Повлачећи се испред Турака патриарх се био задржао у Београду. Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених и световних лица, и то из граница турског и аустриског поседа, да заузму став према царевом позиву. На збору је, сем патриарха, било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана, (од којих из Србије само двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом Срби су решили да траже од цара слободу вере и јемство да се нико од иновераца неће мешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену самоуправу. Њихов верски поглавица може бити само Србин, "от нашега рода и језика србскаго." Сем цара, нико се други од световњака није могао мешати у њихову јурисдикцију. Те народне жеље имао је однети у Беч јенопољски владика Исаија Ђаковић. Пуномоћ за Исаију писао је неко од "пречана", који је познавао прилике у оним крајевима и који је примио и добар део њихове терминологије. По мађарском он Леополда зове краљем, а не царем; своју православну свештеничку сабраћу назива по западном редовницима, а пуномоћ му је "књига креденцоналиш". Схватање тог српског сабора је јасно: он је желео да и у Аустрији, као и у Турској, вођство народа и његова репрезентација остане у крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вере и нације. О световним главарима, односно о војводи ту нема ни помена; вођство је припадало патриарху, као у Црној Гори владикама. Световних главара, у племенском систему који је код нас владао, било је више; црквени поглавица био је у пространим областима само један, који је као такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од наших световних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге, да би се могао ставити уз патриарха или бити раван њему. Извесни наши писци чуде се, што Срби на том сабору траже мање, него што је садржавао царев манифест. У ствари, Срби су хтели да се осигурају поуздано. Манифест није био упућен само њима и доносио је обећања која они нису тражили. Није иста мета за њих и за католичке Албанце, који су сарађивали с Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту. Сем тога, они су хтели обезбеђење своје вере на целом подручју аустриске власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима.
 
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни. Испало је баш обратно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла хтело се, да Срби поново ступе у борбу, на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла добити никаквих појачања из царских земања, а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их озловоље. С тога је цар Леополд 11. (21.) августа 1690. издао своју диплому којој је дао Србима жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим местима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустриске дворске канцеларије, обишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу, да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су цело време стајали на гледишту да су тим актом повређена њихова права и с тога су Србима, кадгод им се дала прилика, правили начелне и стварне потешкоће. Сем Мађара против ових привилегија радила је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то епископ Исаија Ђаковић он је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих страна. У Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене, да би се патриархова јурисдикција ослабила. "Оно место, где се каже да се повластице дају Србима где се год у будуће буду налазили изостављено је и замењено са речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим, речима вредност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала". При преговорима у Бечу, Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем, који се ту налазио у интернацији.
 
 
Истог дана, кад је цар издао Србима привилегије, настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску главна се аустриска снага морала повући из Србије. Ослабеле посаде нису потом могле да издрже турске нападаје. За седам недеља Турци су преотели сву Србију, заједно с Београдом. Патриарх их, разуме се, није смео тамо дочекати, него се раније, са осталим избеглицама, склонио на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве патриарх није смео да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север, у Сент-Андреју. Али данас не знамо поуздано колики је био број српских избеглица, који нису прелазили у једно време и на једном месту. У једном писму сам патриарх, истина, наводи, да је прешло "више од 30.000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно сигуран није ни он. У Будиму је, на пр., 1706/7. год., било 536 српских пореских глава, "и то су били све саме занатлије сем петнаест бакала". Међу становницима тога града 1720. год. било је 14 Зећана, 12 Пећана, 6 Призренаца, 8 Сарајлија, 9 Косоваца, 8 Крушевљана, 6 Пожаревљана, 5 Београђана итд. Будим је имао свој српски део града (Raszvaros), у ком се, према једном путопису из 1715. год. налазило на 20.000 српских душа. Још више него Будим добила је прилив српског становништва Сент Андрија; у њој је подигнуто самих шест православних цркава. У Чобанцу, крај Сент-Андрије, постоји предање да су ту дошли из Пећи; а А. Белић је утврдио, да њихов диалекат још чува особине косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
 
Док су Аустријанци на једној страни позивали Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција, дотле су на другој ударали католички свештеници отворено на њихову веру. У том је нарочито био активан исусовачки ред. Крајем 1689. превели су у унију ораховачког "владику" Јована Рајића са 16 парохија и ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца, Јевтимије Негомировић. Одмах потом изашла је наредба царског комесара, која је тражила од српског свештенства између Драве и Саве, да се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вероватно да је Ђаковић и остали наш епископат дознао за то пре свог збора и с тога још одлучније тражио проширење патриархове компетенције и на области угарске. Ови случајеви били су, међутим, предигра за даље борбе, које ће загорчавати живот свим српским досељеницима и њиховим свештеним претставницима.
Упада у очи чињеница, да Срби, иако избеглице и обескућеници, на овом будимском сабору узимају доста енергичан став. Дотадашња искуства дала су им оправдана разлога и за протесте и за повишени тон. Видели су исто тако да им аустриске власти излазе у сусрет не што би стварно имале обзира према њима, него што су им били потребни. Ради свега тога Срби сад изјављују, да ће радо поћи против Турака, али под својим старешинама. Тражили су и да се питање Бранковићево изведе на чисто, а док то не буде желели су, да му могу изабрати заменика. Цар је пристао на све то, само није хтео да попусти у Бранковићевом питању бојећи се његових амбиција и веза и огорчености због дотадашње судбине. За заменика његова, као српски подвојвода, би постављен (а не изабран) Јован Монастирлија, пореклом Битољац, чији су преци раније били прешли у Угарску. Аустриски двор имао је вере у њега, а пристао је да Србима да пре њега као војничког заповедника, него да им потврђивањем деспота призна политичку власт. У тим идејама Беч је пристао, исто тако, да патриарху Арсенију призна право јурисдикције не само у црквеним, него и у световним стварима. Волео је да српски повлашћени положај претставља свештено лице, него политички човек; а рачунао је и с тим, да ће патриарх љубоморно чувати свој утицај и из властитог интереса сузбијати претензије световних лица. Да испуни жеље цркве и народа у тај мах цар је 10. (20.) августа 1691. својим Патентом, објављеним преко угарске Дворске Канцеларије, обновио привилегије, истичући овог пута у првом реду Србе у Угарској и Славонији, а онда у осталим областима. По овој новој дипломи сва имања оних Срба који буду умрли без наследника имају припасти цркви и архиепископу. Њом је, у исти мах, признато патриарху (односно архиепископу) право јурисдикције и у световним стварима.
 
== Покушај да се заустави Велика сеоба Срба ==
За то време Турци су покушали да зауставе српски покрет сеобе и да их колико-толико умире. Пошто је протутњио први бес освете велики везир објавио је општу амнестију за све који се у року од шест месеци врате кућама. Да би спречио утицај патриарха Арсенија на Србе Ћуприлић је у пролеће 1691. поставио новог патриарха Калиника, ранијег свештеника у Скопљу, кога неки зову Грком. Калиник се трудио да умири народ и поврати разбегле епископе и свештенство на њихове дужности. Да му појачају углед и приходе, који су ишли и њима на корист, и да даду одушке незадовољству према аустриским и млетачким суверницима, Турци су сад поново наређивали да католички пук мора плаћати извесне намете српској патриаршији, односно њезином епископату. Обавештени о тим турским обзирима према Србима и Аустријанци су, у ово доба борбе, морали подешавати своје држање са много више предусретљивости, него што се у срцу желело.
 
== Битка код Сланкамена и последице ==
Читаве прве половине 1691. год. није дошло ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се да зададу што одсуднији ударац. Кад су се код Сланкамена, 9. (19.) августа, судариле обе војске чинило се да ће та борба одлучити даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материала, рат тим ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже снаге да га пренесу даље. И ову саму битку припомогла је у одсудном часу српска милиција, која се, као посебна целина, са 10.000 људи, борила под Монастерлијиним заповедништвом. Бројала је 6.400 пешака и 3.600 коњаника. Српска је милиција прва провалила у турски табор и запленила 34 заставе. "Битка код Сланкамена", наглашава Ј. Радонић, "значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој, у коме су Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили се против Турака." После им Аустријанци не признају више тај посебни положај, него Србе увршћују у бојне јединице као и остале војнике, бојећи се да Срби као организована засебна војна јединица не постану опасни.
 
4.155

измена