Ахмед II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 29:
Дошао је на власт [[1691]]. године, када је имао 49 година. За време своје кратке четверогодишње владавине није се могао окитити некаквим војним успесима.
Читаве прве половине 1691. год. није дошло ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се да зададу што одсуднији ударац. Кад су се код Сланкамена, 9. (19.) августа, судариле обе војске чинило се да ће та борба одлучити даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материала, рат тим ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже снаге да га пренесу даље. И ову саму битку припомогла је у одсудном часу српска милиција, која се, као посебна целина, са 10.000 људи, борила под Монастерлијиним заповедништвом. Бројала је 6.400 пешака и 3.600 коњаника. Српска је милиција прва провалила у турски табор и запленила 34 заставе. "Битка код Сланкамена", наглашава Ј. Радонић, "значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој, у коме су Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили се против Турака." После им Аустријанци не признају више тај посебни положај, него Србе увршћују у бојне јединице као и остале војнике, бојећи се да Срби као организована засебна војна јединица не постану опасни.
После својих заслуга у сланкаменској победи Срби су, потстицани на то од Ђ. Бранковића, тражили све енергичније да се реши већ једном њихов положај и да он преузме дужност народног претставника. Овоме је било дозвољено да станује у једном хотелу, да прима контролисане посете и да се полуслободно креће, али га ослободити сасвим нису никако хтели. Верујући да се постепено приближује свом циљу он се сматрао као нека врста господара и титулисао се као "самодржавни деспот земљи славеносрпској и всего Илирика", и то "милостију божијеју".
У току 1693-5. год. Аустријанци нису могли потиснути Турке ни на једном ратишту. Покушај из 1693. год. да се дочепају Београда завршио је бедно. Из одушевљења прозвао је тада велики везир Београд "местом среће", Хајрул-билад, и сам је Ахмед II дошао у град, да покаже своју радост због тога успеха.
| |||