Мустафа II — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Нема описа измене
Ред 27:
'''Мустафа II''' ([[6. фебруар]] [[1664]] — [[28. децембар]] [[1703]]), турски султан 1695—1703.
Мустафа II је био најстарији син [[Мехмед IV|Мехмеда IV]] и дође на власт у фебруару 1695. године.
 
Он беше један способан и ратоборан султан по старом узору и одмах се стави на чело велике војске, са циљем да сва подручја изгубљена од његових претходника поново освоји. УГлас овојо последњојњеговој фазиактивности Великоги бечкогенергији ратабеше (1683—1699)заплашио успелосве муњегове јепротивнике. даТај страх се пробиједао доодмах [[Банат]]априметити и на другој страни да у [[Румунија|Румунији]]аустриској заузме [[Темишвар]], али је пораз код [[Сента|Сенте]] 1697престоници. године означио отомански пораз.
 
У [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]] беше склопљен мир [[26. фебруар]]а [[1699]]. године са [[Аустрија|Аустријом]], [[Пољска|Пољском]] и [[Венеција|Венецијом]], а [[1700]]. године, такође, са [[Русија|Русијом]]. Њиме је султан изгубио [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарску]], а граница између Аустрије и Турске ишла је [[Сава|Савом]] и [[Дунав]]ом, осим једног дела Срема који је припао Турској. Закључивање мира је омогућило султану и великом везиру да своју велику армију потпуно на нови начин среде и уреде, али се морадоше повући оба тешка срца према јањичарима који су се стално задржавали у [[Једрене|Једренама]], умјесто у главном граду Царства [[Византијски Цариград|Константинопољу]].
Аустриска бојазан показала се као потпуно оправдана. Успеси Турске војске у [[Банат]]у и [[Ердељ]]у, као и њихово освајање [[Темишвар]]а 1695. и 1696. год., могли су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата овог дугог и свима дотешчалог рата. Да се поправе мутни изгледи Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу уводећи ту силу у решавање турског питања и турске власти на Балкану.
 
Велика срећа за Аустријанце беше, што су у своју војску добили младог и гениалног војсковођу Евгена Савојског, француског племића, за кога његова отаџбина не нађе достојног запослења. Овај енергични, иако врло неугледни, војник примио је команду у лето 1697. год., а већ 1. (11.) септембра успео је да потпуно разбије турску војску код [[Сента|Сенте]], коју је водио сам Мустафа.
 
После те победе кренуо се Евген са свега 6.500 људи на вратоломан и дрзак поход у средиште Босне, знајући да је босански паша био и страдао у борби код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор сем код Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао. Већ првог дана била је варош запаљена. Строге мере биле су правдане тим што су Турци ранили аустриске парламентаре. При пожару, у лако запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог ћерпича, страдали су подједнако и хришћани као и муслимани. Из опљачканог града принц Евген је повео са собом известан део православног и католичког елемента, да га насели по Угарској. Известан део људи једва је дочекао да се после врати у Сарајево.
 
Али, мада су однели код Сенте тако велику и видну победу, Аустријанци њом, ипак, нису изменили много цео војнички положај. Овај упад у Сарајево била је само једна епизода. Оно што би било далеко важније, да пренесу поново бојно ратиште испод Дунава, на то нису смели да се реше. Не чак ни да изведу напад на Београд, који је био војнички важнија тачка од Сарајева. Њима је победа код Сенте била сад добродошла да се Мустафа увери како је мало изгледа да ће моћи изменити ратну срећу и да постане склонији на мир, а с друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити и поред све борбе на два фронта.
 
Што се тиче рата са Русијом ту је Мустафа на почетку имао успеха. Први сукоби били су малих интензитета. 1695. године су Руси кренули на утврђени град Азов, близу ушћа Дона. Руски цар [[Петар Велики]] није обратио нимало пажње дипломатској па чак ни војничкој сврси тога предузећа. Руски војсковођа Василиј Голицин, био је изабрао тежи пут, мање припремљен, који је водио у Турску, ка Црном Мору, и пропао је на Криму. Он једино мења тактику: пред тешкоћом да продре преко Перекопа, он полази другим, краћим путем и 1695. иде на Азов, близу ушћа Дона. Он жели да опроба своје потјешње и своју ратну флоту; на Азов је пошао да се још једном позабави својим војним „играма”, јер он пише Апраксину да ће тај поход бити само наставак маневара пред „пожунском тврђавом”. Осим тога. Лафор гаји наду да одведе Петра у иностранство, те да се пред својим пријатељима у Швајцарској и Холандији похвали царевим пријатељством. Али пре него би се појавили у Европи, потребно је извршити неколико војних подвига л остварити сан о слави. Тако је поход на Азов требало да донесе Петру његове прве лаворике и да послужи као пролог његовом путовању у иностранство.
 
Прва опсада Азова била је доста несрећна. Петар, који је и даље препуштао управу својим доглавницима, озлоглашеним због њихова нехата, неправедности и пљачки, већ се онда показао као организатор првога реда. Он је свом снагом прегао да створи флоту. За неколико месеци, на притоци Дона, на реци Вороњежу саграђена је прва руска ратна флота, која се појавила пред Азовом. Друга опсада тог града, у којој је, као и при грађењу лађа, најактивније суделовао сам цар Петар завршила се заузећем тврђаве. Петар је био због тога бескрајно одушевљен. У Москви му приредише триумфалан дочек, чији је план, пун гротескних детаља, он сам разрадио. Да би се почета акција против Турске појачала, упућено је једно велико посланство у иностранство, да обиђе Немачку, Холандију, Енглеску, Аустрију и Млетке. Том посланству, по жељи младога цара, дат је облик веома необичан за једно предузеће овакве врсте: посланицима је додељена огромна пратња људи средњих година и младића, који су требали да се уче у иностранству. Међу тим ученицима налазио се и сам Петар, обузет невероватном жеђу за знањем. „Ја сам у чину оних, који се уче, и тражим оне, који ме учити хоће,“ гласио је натпис на печату Петровом који је стављао на своја писма и акта из иностранства. Петар је на тај пут ишао под туђим именом. Поред политичке и „педагошке“ сврхе посланство је требало да нађе много и техничара и образованих људи за Русију. Политички је то посланство свој циљ потпуно промашило, али су многи од његових млађих чланова, а изнад свију највише сам цар, научили силу свакаквих ствари, иако понекад без система и често наопако. Маса страних стручњака дошла је у Русију. Сам Петар је радио и обавештавао се неуморно. Није му се свидео енглески парламенат; није се научио ни лепим манирима на страни и понашао се у друштву високих европских дама као простак и варварин; али је дубоко осетио дух европске напредне културе. Поред тога, он је стекао доста практичних знања, у првом реду из морнарства, и утврдио се у свом безграничном поверењу према науци.
 
По Карловачком Миру, за којим је следио сепаратан уговор Русије са Портом, Русији су додељене обале Азовског Мора и Азов са ушћем Дона. То је била мала награда за велике жртве. Још за време преговора у Карловцима Петар је лично водио преговоре са пољским краљем Станиславом Августом Саскнм о савезу противу Шведске. У тај су савез увукли и данскога краља. Сврха савеза беше, да се одузму Шведској њене земље дуж Балтичког Мора, од којих је Русија била сасвим одгурнута несрећним уговором у Столбову год. 1617. Сматрали су сви, да ће победа бити лака, пошто у Шведској влада лакомислени и премлади краљ Карло XII. Чим је добио извештај, да је између Русије и Порте коначно престало ратно стање, Петар се кренуо са војском у шведске пределе. Тако је почео, августа 1700., највећи рат за време Петра Великог, такозвани Велики Северни Рат, који је прогутао огромне снаге руског цара и његовог царства. Ретко су се с ким дешавали у животу онакви преображаји какав се десио са Карлом XII. Чим је чуо за напад савезника он се са својом малом војском појавио пред Копенхагеном и натерао је данског краља на капитулацију; затим се дао брзо превести у Ливонију, у којој је једна група незадовољних племића покушала да дигне устанак у корист Петрову. Петар је био заузет опсадом јаке шведске тврђаве Нарве, на ушћу реке истог имена. У гломазној војсци Петровој није било добрих заповедника, а оно што их је било, већином странци, нису уживали поверење својих војника. Војска је била неједнака, лоше снабдевена, великим делом слабо извежбана и слабо наоружана. Изненадним нападом на њу Карло, иако је био готово пет пута слабији, нанео јој је страшан пораз. Масе Руса подавиле су се у таласима Нарве, док су друге биле заробљене са целокупним табором, комором, артиљеријом и заставама. Само су се два гардиска пука још некако борила, па су се повукла у неком реду, али претрпевши тешке губитке. Петар је у паници побегао са бојног поља још пре одлучног тренутка. Али се баш тад јавила и сва величина и моћ његова духа и карактера: опоравивши се од страшног напада страха и малаксалости, Петар је почео да са невероватном брзином реорганизира војску, финансије и администрацију, у колико су оне требале војсци. У првом реду требало је створити поново артиљерију. Петар се није бојао непопуларне мере, одузимања црквених звона, која су претопљена у топове. Карло XII, убеђен да је с Русијом свршено, није ушао у њене пределе, него је, оставивши дуж руске границе само врло слабе снаге, са главном војском брзо кренуо преко Ливоније у пољске пределе. Први сукоби са војском краља пољског испали су срећно за Карла. Али је поприште рата било превелико; Карло се губио у огромним пољским шумама, јурећи за својим противником. Ипак, он је противника 1706. потпуно дотукао.
 
----
И тачно у том смислу вођен је тај поход. „Пожунског и пољског краља” заменила су три генерала: Головин, Гордон и Лефор. „Капетан Петар Алексејев” поново се вратио својој војној игри и командовао је једном четом тобџија. Та игра доводи до пораза. Нове Петрове трупе показале су се сасвим неспособне да учествују у једној озбиљној борби. Тврђава Азов одбија два узастопна јуриша. Историчар Соловјев, који је успео да оцрта прави лик Петра Великог, није могао да се ослободи претераног величања, те је писао поводом тога: „Овде видимо да се појављује велики човек. Не само да није изгубио храброст, већ је изгледало да је Петар узвишен том победом и показао је необичну активност како би поправио пораз и обезбедио успех другом походу. Неуспех код Азова обележава почетак владавине Петра Великог.” Уистини, овај неуспех није у животу Петрову значио тако одлучан датум као што каже Соловјев, јер ће га војни неуспеси још дуго пратити, код Нарве, на Пруту, и сваки пут ће он показивати исту „необичну активност”; и заиста, у њему лежи неисцрпна снага, и он делује исто онако необуздано као што делују слепе природне силе, на које он потсећа својим неукротивим полетом, недостатком разликовања и рачуна.
 
Да би се Азов приморао на предају, треба га опколити с мора, јер се он тим путем снабдева. Али како осредњи бројеви са Перејаславског језера нису били добри ни за шта, Петар се реши да сагради нову флоту на реци Вороњежу, у сливу Дона. Нова бродоградилишта дају се вредно на посао у јесен 1695 године, и већ 1/11 маја 1696 спуштено је у воду 23 галија и 4 паљевица. Ова флота, коју је предводио један брод са поносним геслом Принципиум — на њему је Петар, а Лефор га прати на једном другом броду —, није међутим ништа боља од оне прве. Опсадна тактика и даље је детињаста; траће се метци и дим без великих резултата. Страни инжињери стижу са закашњењем, и потребно је извући флоту из непријатељске ватре. Па ипак се Азов напослетку предао. У пољској се ругају руском посланику, приписујући капитулацију Азова једном „уговору” а не војним операцијама. Па ипак је то једна победа. После тога може се остварити Лефоров план и појавити се у Европи.
 
----
Луј XIV прошао је у основи рђаво у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. год. пристао је на мир, који га у души није задовољавао. Обавештен да је Аустрија тим добила слободне руке на западу решио се, најпосле, и Мустафа, посредовањем Енглеске и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали су подуже, а окончани су у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]], [[26. фебруар]]а [[1699]]. год. Тим миром се завршио и Мустафин рат са [[Пољска|Пољском]]. По том миру Мустафи је од свих поседа у [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] остао само Банат и у Славонији њен југо-источни сремски део.
 
С Млечанима се нашао коначни споразум тек 1701. год. Они су дуго настојали, да отсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас земљишта, од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али то Република није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска, а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко Книна, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Нови.
 
У беше склопљен мир године са [[Аустрија|Аустријом]], и [[Венеција|Венецијом]], а [[1700]]. године, такође, са [[Русија|Русијом]].
 
Закључивање мира је омогућило султану и великом везиру да своју велику армију потпуно на нови начин среде и уреде, али се морадоше повући оба тешка срца према јањичарима који су се стално задржавали у [[Једрене|Једренама]], умјесто у главном граду Царства [[Истанбул]]у.
 
Револти [[јањичари|јаничара]] се завршише свргавањем султана године 1703. Султан умрије у децембру исте године и би покопан у [[Аја Софија|Аја Софији]].
 
== Литература ==
* {{Cite book |ref= harv|last= Ћоровић |first= Владимир |authorlink= Владимир Ћоровић |coauthors= |title=Историја српског народа |year= 1941 |url= http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_9.html|publisher=Пројекат Растко |location= |id=}}
 
{{низ