Мустафа II — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 52:
Петар је био због тога бескрајно одушевљен. У Москви му приредише триумфалан дочек, чији је план, пун гротескних детаља, он сам разрадио. Да би се почета акција против Турске појачала, упућено је једно велико посланство у иностранство, да обиђе Немачку, Холандију, Енглеску, Аустрију и Млетке.
 
За то време јавља се покрет за ослобођење Црне Горе од Турака, и то инициативом Млетачке Републике. Он како смо видели у овај мах није имао успеха, али је ипак оставио јака трага и велику омразу између Турака и Црногораца. Главно дело црногорске, а најлепше песничко дело целе српске књижевности, Горски Вијенац Његошев, приказује ослобођење Црне Горе на други начин. У њему је тежиште мржње пренесено не толико на Турке освајаче, колико на домаће потурице, њихове помагаче, који онемогућују унутрашње прибирање племена и оспособљавање за један општи народни покрет. С тога се ослобођење Црне Горе имало извести тако, да се те потурице или поново крсте, или да се истребе. Истрага потурица, тако замишљена, изведена је, по предању, једног бадњег вечера по целој земљи. По Његошу, главни покретач те акције био је владика Данило Шћепчевић, после прозван Петровић, родом са Његуша. Он је био изабран за црногорског владику 1697. год., а хиротонисао га је не суседни пећки патриарх Калиник, него Арсеније III, 1700. год., у Сечују. Постоји предање, да је допао ропства код неког Демир-паше, који га је много мучио и пустио тек после плаћеног откупа од 600 цекина. Отад, он је, вели се, желео да се освети и да "очисти" земљу од Турака. У једном запису, који се њему приписује, каже се, како је он наваљивао на црногорске главаре од једног рока до другог да изагнају Турке између себе, али да Црногорци не смедоше "уложити". Кад су Турци, дознавши за то, почели да му прете владика је зовнуо Вука Бориловића и четири брата Мартиновића и затражио је од њих, или да ударе на Турке, или ће он напустити Црну Гору. Они су пристали на акцију тек кад им је владика дао још тројицу својих људи.
Луј XIV прошао је у основи рђаво у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. год. пристао је на мир, који га у души није задовољавао. Обавештен да је Аустрија тим добила слободне руке на западу решио се, најпосле, и Мустафа, посредовањем Енглеске и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали су подуже, а окончани су у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]], [[26. фебруар]]а [[1699]]. год. Тим миром се завршио и Мустафин рат са [[Пољска|Пољском]] и са Русијом. По том миру Мустафи је од свих поседа у [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] остао само Банат и у Славонији њен југо-источни сремски део.
 
Линија 63 ⟶ 64:
 
== Литература ==
* [[Владимир Ћоровић]] ''Историја српског народа'' 455., 456., 461. и 456462. стр.
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Јелачић|first= Алексеј|authorlink= Алексеј Јелачић|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1929|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%90._%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%29|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}