Мустафа III — разлика између измена

31.814 бајтова уклоњено ,  пре 6 година
м
Враћене измене Mihajloks (разговор) на последњу измену корисника BokimBot
м (Враћене измене Mihajloks (разговор) на последњу измену корисника BokimBot)
{{bez_izvora}}
{{Владар
| име = Мустафа III
Једна друга руска флота, која је продрла из Источног мора у [[Средоземно море]], потукла је и уништила турску флоту, уз помоћ Енглеске, код Чесме 5. јула [[1770]]. године. Ипак, [[Истанбул|Константинопољ]] је остао поштеђен од ратних дејстава. Руси су заузели Крим, а [[Татари]] су такође били побијеђени. [[1773]]. године руске трупе су продрле у [[Румунија|Румунију]], али нису успели да заузму [[Варна|Варну]] и Силистру. Султан умрије изненадно [[24. децембар|24. децембра]] 1774. године у току рата. Он је важио је за доброг владара, али није успео спречити војни пораз.
 
== Руска активност на Балкану ==
=== Василије Петровић ===
За време Мустафине владавине се наставља путовање митрополита Василија Петровића у околне земље. У Русији су за то време о Василију и његову раду добили извесне податке, који нису били нимало повољни за њега. Оптуживали су га нарочито њиме незадовољни Црногорци, његови дотадањи сарадници, од којих је неке он сам претстављао Русима као људе свога поверења. Стога је руска влада сада према њему лично постала много неповерљивија; али, није хтела да напушта створене везе са Црном Гором. Неповерење према владици определило је руску владу да год. 1759. пошље у Црну Гору свога посебнога изасланика, пуковника Пучкова, који је имао да однесе додељену помоћ народу и да провери податке владичине о стању и приликама у земљи. Извештај изаслаников није био повољан ни за Василија, ни за митрополита Саву, а ни за Црну Гору. Она је претстављена као земља анархије, са владом права јачега, са завађеним племенима и са општим склоностима за пљачку. После неуспеле мисије, осетивши нерасположење Русије, Василије је поправио односе са Турцима; али, није успео да их поправи и са Млечанима.
 
У његовој глави, и после ових лоших искустава досад, јављале су се стално неке бунтовне идеје и неки смели планови, за чију су реализацију недостајали сви услови. Год. 1763. он је смислио и први план о стварању уједињене српске државе, која би обухватала, поред Црне Горе, Србију, Босну, Далмацију, северну Албанију, Бугарску и чак Војничку Границу, дакле готово све Србе под турском и аустриском влашћу. За остварење тога плана он је рачунао на устанак свих Срба и ваљда на помоћ Русије. Он је, каже један извештај, водио преговоре и преписку о томе са карловачким владиком Данилом Јакшићем; али, није, као што се могло унапред очекивати, никако успео да за извођење тога магловитога али национално занимљивога плана нађе довољно предузимљивих и вештих људи. Да поправи свој глас у Русији, и да отуд добије нове помоћи за оскудну Црну Гору, Василије је год. 1765. кренуо по трећи пут у Петроград. У Русији се, на томе путу, разболео и 10. марта год. 1766. умро, у самом Петрограду.
 
Овим својим честим путовањима у Русију, одвођењем тамо једног броја младих Црногораца на школовање, добијањем материјалне помоћи од Русије, причањима о великоме рускоме царству и његовој љубави за православље и за Црну Гору, владика Василије је несумњиво много допринео да се у Црној Гори појача култ Русије, који је, истина, постојао и пре тога, али који ипак није био толико развијен као од његова времена. Он је помутио дотадање односе Црногораца према Млечанима, на које су пазили и владика Данило и владика Сава, и тако је и политички и материјално упутио своје земљаке на руску страну.
 
=== Лажни цар Шћепан Мали ===
Колико је руски култ у то доба био захватио целу Црну Гору види се најбоље по полукомичној авантури са пустоловом Шћепаном Малим. Уз божићне посте год. 1766. беше стигао у Махине неки странац, лекар, и то како Љубиша по предању прича, »го, бос, снебђен«; »говори споро и натегом, а заноси бесједом као по крањски, да га једва разумије зачуђени домаћин«. Ту му је дошла на ум мисао да се прогласи за рускога цара Петра III, мужа царице Катарине II, кога су год. 1762. убили неки љубимци царичини. У септембру год. 1767. био је пуштен један његов проглас на народ у Црној Гори, којим их је позивао да се међусобно умире, и на ком се био потписао као »Шћепан Мали и најнижи од свих на свету, добар с добрима«. Он је, свакако, видео необични култ Русије и руског цара у Црној Гори, управо »фанатизам« народни за њих, како каже један млетачки извештај, и решио се да га искористи. Помоћу неких Црногораца, који су са владиком Василијем били у Русији и тамо, тобоже, видели цара, њему није било тешко пустити тај глас и дати се идентификовати. Мада је код извесних људи било устручавања да се призна његово царско порекло, он је убрзо, ипак, придобио већину народа за себе, па чак донекле и владику Саву. Има мишљења, не много вероватних, да Шћепан сам није пустио спочетка тај глас о себи, него да су то учинили баш ти Црногорци Василијева круга, а он да је само прихватио њихову сугестију. Међутим, очевидно је да се такав глас не би могао ни пустити, нити би се он могао одржати, да је Шћепан хтео да га одлучно пресече и каже истину. Овде су посреди били свакако понајвише лични интереси и једне и друге стране. Шћепанове успехе знатно је припомогло и то што му је почетком год. 1768. дошао у Махине последњи српски патријарх Василије Бркић.
 
Тај патријарх осумњичена живота, који је некад био ђакон патријарха Арсенија IV и за кога су неки говорили да је са његовим новцима и стварима побегао год. 1749. па се потуцао по свету, дошао је, као сарајевски митрополит, год. 1763., до највећег положаја у српској цркви. Две године потом он је био збачен са патријаршискога престола и одведен у заточење на острво Кипар. Порта, која је већ од Арсенија III била веома незадовољна радом српске патријаршије и која је од сеобе Арсенија IV још појачала своја подозрења, прихватила је радо сугестије цариградскога Фанара да се српска патријаршија у Пећи, као непоуздана, укине и подвргне њему. Повод је дало свакако сумњиво држање патријарха Василија, чију кривицу не знамо потпуно, али који је био активнија природа и не без извесних склоности за подземни рад. Његов наследник, Грк Калиник II, дао је брзо оставку на свој положај и ставио предлог са још неколико Грка епископа да се српска патријаршија ликвидира. Султан Мустафа III и учини то својим ферманом од 11. септембра год. 1766., предајући српску цркву под власт грчке. Са Кипра је свргнути патријарх Василије добегао год. 1767. у Црну Гору, али није дошао владици Сави, у неки његов манастир, него се неко време задржавао међу Пиперима, а одатле стигао Шћепану. Њих двојица почела су заједничку акцију; Шћепану је добро дошао ауторитет патријархов, а патријарх се опет надао помоћи Шћепановој за своје личне циљеве.
 
Наравно да су руске власти, чим су дознале за Шћепаново причање, поручивале у Црну Гору да је он обичан пустолов и да га треба одмах изобличити. Први је то учинио руски посланик из Цариграда, чије је писмо стигло владици Сави већ у јануару год. 1768. Владика је го писмо упутио у народ. Али, оно, уместо да уразуми људе, изазва обратно дејство. Шћепан, видећи да је све у питању, реши се на енергичне мере. Писмо огласи као лажно и подметнуто од Млечана, распали на једном збору зле инстинкте на грабеж спремне масе, владику метне под стражу, и онда сам приграби сву власт, првих дана фебруара год. 1768.
 
Шћепанова појава у Црној Гори изазвала је противакције и код Млечана и код Турака. Код њих није било сумње о томе да је он пустолов; али, није им могла бити пријатна чињеница да име рускога цара изазива толико одушевљење и покрет међу народом. То тим више што је Шћепан живо деловао и међу млетачким поданицима у Приморју и међу турским у целом суседству. Турска, која је у то време од Француске била подбадана на непријатељства против Руса, због руске пољске политике, нареди у лето год. 1768. околним пашама да нападну Црну Гору и протерају лажнога цара. Турска војска продре до Чева; али, ту би сузбијена, и то после необичне панике коју беше изазвао удар грома усред њихове ордије. Млечани су, међутим, љуто казнили Шћепанове присталице у Приморју, нарочито Махине, Поборе и Брајиће. Турци би свакако поновили свој напад, рачунајући с извесном помоћу Млечана, да нису одмах потом ушли у рат са Русијом.
 
Царица Катарина II, исто као некада Петар Велики, рачунала је на сарадњу балканских хришћана и позивала их је у заједничку борбу. У Црну Гору би упућен кнез Ђорђе Долгоруки са неколико официра, да крене верне савезнике у акцију и сврши, узгред, цело питање и са Шћепаном. Долгоруки је стигао крајем јула год. 1769. у Црну Гору, сазвао збор главара на Цетињу и заклео их на верност Русији и њеној царици. Шћепана је дао затворити. Али, уверивши се да је он, већ стога што се издавао за руског цара, био одан руској ствари и да у иначе прилично разобрученој Црној Гори претставља несумњив ауторитет и ствара тамо нарочито потребну централну власт, пустио га је ускоро из затвора у манастиру и пред свој полазак дао му је остатак новца и све друго што је био донео за кретање Црногораца у борбу против Турака. После је Русија чак и званично признала Шћепанову добронамерну управу у Црној Гори, одбијајући му, наравно, фирму под којом је дошао до ње. Учинила је то, свакако, понајвише због почетога рата са Турском, рачунајући макар и на малу сарадњу Црне Горе, која би везала један део турске војске. Шћепан, међутим, није улазио у већа предузећа, него је дозвољавао само четничку, Црногорцима и иначе најприснију, акцију. Још за време трајања тога руско-турскога рата он би једног дана нађен заклан, 11. септембра год. 1773. Заклао га је један мало пре тога набављени му слуга Грк, како се мисли, потплаћен од скадарскога везира.
 
За Шћепановим примером повео се брзо један други авантурист, Будванин Стијепо Зановић, који је покушао да се протури у Црној Гори као Шћепанов наследник. Али, у томе није успео. Фридриху Великом тај се будвански петљанац претстављао једним писмом као Etienne Petit de Montenegro. О Шћепану се већ причало по Европи. Док се он издавао за рускога цара, његови последници, у декаденцији, беху задовољни да се могу протурати негде бар у Шћепаново име. Слаби владика Сава, већ остарео, беше изгубио и оно мало ауторитета што је имао. За његове владе узе маха гувернадур Јован Радоњић, коме, према једној сумњивој дипломи, беше тобоже сам владика са народним збором на Цетињу, 20. августа год. 1770., издао уверење којим му се признаје у »вјечноје и потомственоје наследство гобернатурство чарногорскоје«.
 
=== Утицај Русије у Далмацији ===
Руски утицај био је јак међу православним народом и у Далмацији. И отуд су калуђери ишли по милостињу у Русију и доносили отуд прилоге и црквене књиге и утвари. У суседству Црне Горе деловала је много и акција са те стране. Да прекрати долазак руских књига на своје подручје, помогла је Млетачка Република оснивање словенске штампарије Грка Димитрија Теодосија у своме граду, која је почела рад око год. 1758. А да сузбију руску оријентацију уопште, власти Републике почеле су од друге половине XVIII века да врше прогоне православних на све начине и да тим изазивају велико незадовољство у народу. Када је на управу Далмације дошао Франческо Диједо, прогласио је 27. фебруара год. 1760. наредбу своје владе да се православно свештенство подвргава под власт католичких бискупа. Те и друге мере Републичине против православних изазваше, први пут на тој страни, посредовање Русије код млетачке владе у корист угроженога православља у Далмацији. То посредовање имало је успеха и оно је, природно, још више дигло престиж Русије у народу.
 
Снагу Русије осетила је и мала Дубровачка Република. Живље везе између ње и Русије почеле су од времена Петра Великога, кад су неки дубровачки племићи ступили у руску службу. За време Катарине II, односно за време руско-турскога рата од год. 1768. до год. 1774. Дубровачка Република, као турски вазал, замерила се Русији што је запленила једну њену лађу. Заповедник руске флоте у Средоземноме Мору, гроф А. Орлов, био се због тога и због других услуга које су Дубровчани чинили Турцима толико наљутио да је хтео бомбардовати сам Дубровник, а запленио им је око 50 лађа. Уплашена Република завапи за помоћ на све стране, па и код царице Катарине.
 
=== Руско-турски рат ===
У рату са Турском Руси су постигли неколико лепих успеха. Њихова војска ушла је у Влашку и Молдавију; на појаву руске флоте у Средоземноме Мору дигоше се Грци на устанак; турска флота би потпуно уништена. Руски успеси погодише извесне интересе других сила и изазваше њихову завист или страх од сувише наглога и великога јачања Русије. Тада је од аустрискога канцелара Кауница пала завишћу диктована реч о равнотежи сила на Истоку, и тада је његова држава спремила год. 1771. тајни уговор са Турском, само да спречи руско ширење преко линије Прута. Фридрих Велики налазио је да би пораз Турске могла да плати словенска Пољска, и да се на њен рачун окористе, поред Русије, и Пруска и Аустрија. Под њиховим притиском Русија је покушала да склопи мир; али, у томе није успела све док није сломила потпуно турску војску.
 
=== Рат против Русије ===
Турска и пољски удруженици одмах стварају споразум. Уговорено је да Турска мобилише противу Русије 200.000 људи, а Пољска 100.000, и да ће у случају успеха Турска добити Кијевску област са свим отпадницима, њиховим породицама и њиховом имовином, док ће Пољска узети Смоленск, Черњигов и Иливонију. Одмах после објаве рата, Катарина ствара један нарочити савет, који потсећа на Јелисаветину „Конференцију”; чланови овог Савета су Григориј Орлов, оба Панина, Вјаземски, Чернишев, Волконски, оба Голицина и Разумовски. Овај савет долази до закључка да је потребна једна брза и што је могуће енергичнија офанзива противу Турске, да би се спречило спајање Турака са пољским удруженицима. Један армиски корпус од 80.000 људи под командом А. Голицина, требаће дакле да иде ка Дунаву, док ће други од 40.000, под командом Румјанцева остати у дефанзиви према Украјини. Осим тога Орлов предлаже да се пошаље једна ескадра у Средоземно Море, да би подигла на устанак противу Порте Грке, Црногорце и њене остале хришћанске поданике.
 
Рат почиње у јануару 1769 упадом у јужну Русију кримскога хана, који је на челу 70.000 војника. Његов план је да себи прокрчи пут до Пољске, али пошто је наплатио уцену од становништва, вратио се у Крим. У априлу 1769 Голицин прелази Дњестар и упућује се ка Хотину. За време целога лета он не показује велику активност, али у септембру поражава Турке на Дњестру, и Руси заузимају Хотин. Румјанцев који га замењује развија брзу офанзиву; крајем септембра он заузима Јаш, затим Букурешт. 26. јула/6 августа 1769 једна ескадра полази из Кронштата са једним: корпусом за искрцавање од 5500 људи, под командом Спиридова.. Рђаво стање бродова јако отежава њихово напредовање, и ескадра стиже у Средоземно Море тек у децембру. Ове операције из 1769 године на копну и мору само су увод у прави рат, који почиње 1770 године. На дан 7/18. јула Румјанцев односи над једном турском војском од 80.000 људи сјајну победу на ушћу Ларге, притоке Прута. 21. јула/1. августа, на челу 17.000 војника он побеђује 150.000 Турака на реци Кагулу. Ове победе га чине господарем Исмаила, Акермана, Браиле, и омогућују му да поново заузме Букурешт који је он привремено био напустио. Око средине септембра, Петар Панин, на челу друге руске војске заузима Бендер. Али руски генерали не могу да искористе свој успех; њима су потребна појачања која им се не шаљу, у Пољској непријатељства противу удруженика одуговлаче се и задржавају један велики део расположивих снага; осим тога, страхује се да се остави без војничке посаде унутрашњост Русије, где држање мужика изазива забринутост. С друге стране нада да ће се Грци и Црногорци моћи да наведу на устанак противу Турака изјаловила се. Експедиција која је имала тај циљ била је предузета олако, без озбиљних припрема и без претходног проучавања месних прилика. У фебруару Алексеј Орлов, који се налази у Ливорну, преузима команду над ескадром Спиридова и показује се врло незадовољан због њеног рђавог стања. Крајем фебруара он долази у Мореју и ту искрцава трупе. Грци изненађени, не показују ни мало одушевљења за побуну. Ускоро, Орлов се одриче овог узалудног покушаја и позива своје трупе да се врате на бродове. Он одлучује тада да нападне, са ескадром Спиридова и другом ескадром Елфинстона које тек што беху приспеле, турску флоту и да је уништи. 24/25 јуна 5/6, јула он им се придружује у Хиоском заливу, близу утврђења Чесме. Поморска борба траје четири сата; напослетку, Руси пале и бацају у ваздух све турске бродове. Овај триумф руске морнарице изазива величанствен утисак. Али победа код Чесме, као и код Кагула, остаје бесплодна, јер није било резерви да се настави борба, те се непријатељства на мору развијају споро. Почетком 1771 године рат изгледа да се ближи крају. На Дунаву цела година протиче у безначајним чаркама. Румјанцев се непрестано жали на недовољност трупа које су му стављене на расположење. Читаво тежиште рата преноси се на другу војску, која је у Криму. Кнез Долгоруки, који замењује Петра Панина продире до средине полуострва, заузима Кафу, Керч и Јеникале. Кримски хан бежи у Румелију, а Татари, по наређењу Руса бирају новога хана који изјављује покорност. На бојним пољима влада затишје. На супрот томе, дипломате се поново бацају на посао.
 
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Лука|first= Зрнић|authorlink= Лука Зрнић|coauthors= |title= Историја новога века|year= 1927|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3%D0%B0_%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0_(%D0%9B._%D0%97%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%9B)|publisher= Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Сењобос|first= Шарл|authorlink= Шарл Сењобос|coauthors= |title= Историја савремене цивилизације|year= 1908|url= https://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5_%D1%86%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Владимир|first= Ћоровић|authorlink= Владимир Ћоровић|coauthors= |title= Историја Југославије|year= 1933|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_(%D0%92._%D0%8B%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B)|publisher= Народно дело|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Јелачић|first= Алексеј|authorlink= Алексеј Јелачић|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1929|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%90._%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%29|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Миљуков|first= Павел|authorlink= Павел Миљуков|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1939|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%9F._%D0%9C%D0%B8%D1%99%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%29|publisher= Народна култура|location= Београд|id=}}
{{refend}}
 
{{низ