Петраркизам — разлика између измена

Већ међу тек нешто млађим од [[Петрарка|Петрарке]] песницима — неки су били и његови савременици — он је доживљаван као учитељ љубавне поезије. Међутим, петраркизам као покрет — или песничка мода — појављује се тек у 15. веку. Његови родоначелници су италијански песници углавном с југа [[Италија|Италије]], као што је Каритео (Бенедето Гарет, 1450–1514, пореклом из [[Шпанија|Шпаније]]), Тебалдео (Антонио Тебалди, 1463–1537), Серафино Аквилано (1466–1500), који су из ''Канцонијера'' наследили тек неке мотиве, ситуације и понеко стилско средство, а у своју поезију су унели много више сензуалности, елемената оновремене популарне и усмене поезије, реторичности (досетке) и сл. Ту струју најчешће називамо '''напуљском школом''' а песнике понекад страмботистима (по строфи од осам стихова из италијанске усмене традиције); у новије време користи се термин '''хибридни петраркизам'''. За песнике ове струје карактеристичне су увек исте фазе развоја љубави: прва фаза, најближа [[Петрарка|Петраркиним]] ''Расутим римама'', јесте љубав на први поглед; у другој фази доминирају описи њене лепоте, изграђени на идеалу који је установио [[Петрарка|Петрарка]], док се духовне карактеристике сразмерно ретко наводе, али с обзиром на врло често прихватање античког идеала каликогатије, спољашњи изглед имплицитно или експлицитно преноси се на унутрашњу лепоту; трећа фаза доноси детаљан опис патњи, обично изграђен на клишеима и патетичним фразама; четврта фаза представља слику узвраћене љубави, и ту петраркисти највише одступају од изворног [[Петрарка|Петрарке]]; пета фаза се заснива на осећају резигнације до које долази због тога што љубав не доноси лирском субјекту очекивано испуњење, тако да се идеална љубав може остварити само према [[Богородица|Богородици]].

За разлику од [[Петрарка|Петрарке]], код петраркиста је увек реч о више жена, тако да предмет љубави не може постати симбол, идеја, она не добија аморфни, ванвременски карактер, као што је то случај с Лауром. [[Петрарка|Петрарка]] кроз свој субјективистичко-рефлексивни поступак у први план ставља своја осећања, али Лаура ни у једном тренутку не ишчезава из тог света. Она је присутна чак и у својој одсутности („стално ми близу, а далеко тако“), као таква подигнута је у метафизичке сфере, чему још више доприноси мотив смрти. У основи [[Петрарка|Петрарине]] љубави налази се чист платонизам без икакве везе с материјалним. Петраркисти не успевају да репродукују Лаурину величанственост делимично и зато што је жена код њих превише везана за стварност, а код неких (превасходно бембиста) и зато што је њено присуство сасвим неодређено, чак као нешто што се подразумева, без икаквих својствених карактеристика које би је одвојиле од општег идеала. Зато код њих опис љубави ретко добија оригиналан призвук, она често делује неискрено и непроживљено, доживљава се само као повод за настанак песме. Петраркин стих „ко може да каже колико гори у малој је ватри“ сажима суштину емоција које су јаче од израза, начело које је код петраркиста често занемарено.

Иако је у последњим деценијама доказано да -{Giovanni di Ravenna}-, који је од 1384. до 1387. боравио у Дубровнику, није био Петраркин секретар Ђовани Малпиги, већ извесни Ђовани ди Конверзино, ипак се може рећи да су Дубровчани врло рано упознали [[Петрарка|Петраркино]] дело, па и ''Расуте риме''. Међутим, лирско уметничко песништво у Дубровнику свој пун израз добија тек након упознавања с песницима италијанског петраркизма половином 15. века. Поезија која тада настаје сакупљена је у зборнику који је 1507. године почео да преписује тада сасвим млади дубровачки властелин Никша Рањина; и у којем је сачувано око 800 претежно љубавних петраркистичких песама, од којих је више од половине написао [[Шишко Менчетић|Шишко Менчетић]], приличан број [[Џоре Држић]], а за више од 200 песама ни данас не знамо аутора. Иако су неки од њих свакако старији од ове двојице, већ половином 16. века Дубровчани су [[Шишко Менчетић|Шишка Менчетића]] и [[Џоре Држић|Џора Држића]] осећали као „прву свјетлост нашега језика“ и „најстарије спјеваоце“.

[[Злата Бојовић|Злата Бојовић]], ''Зачеци дубровачке ренесансне поетике''. У: [[Злата Бојовић|Злата Бојовић]], ''Ренесанса и барок'', Београд, 2003, стр. 5–16.