Стефан Војислав — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{Владар
| име = Стефан Војислав
| слика = Војислав, први
| опис_слике =
| пуно_име =
Ред 23:
| опис_грба =
}}
'''Стефан Војислав''' (према ''„[[Летопис Попа Дукљанина|Летопису Попа Дукљанина]]“'' ''Доброслав'') је био
== Порекло и породица ==
Порекло Стефана Војислава, као и врста његове повезаности са претходним дукљанским кнезом [[Јован Владимир|Јованом Владимиром]] (око 990—1016), нису у потпуности разјашњени. Према ''„Летопису попа Дукљанина“'', његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира [[Драгимир]], док му је мајка била ћерка [[жупан]]а [[Рашка|Рашке]] [[Љутомира]]. Извесне потврде овога, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају ''Травуњанином
Летопис такође наводи, да је, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из [[Самуило (цар)|Самуилове]] (976—1014) породице са којом је имао петорицу синова ([[Гојислав]], [[Предимир]], [[Михаило|Михајло]], [[Жегавац]] и [[Радослав]]). [[Словенски устанак у Поморављу 1072.|Словенски устаници]] који су се [[1072]]. године побунили против Византије, тражили су од Војислављевог сина [[Михаило Војислављевић|Михајла]] (око 1050—1081) да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника, што би могла бити потврда његовог брака са неком Самуиловом сродницом<ref name="Тиб">{{harvnb|Живковић|2006|pp=}}</ref>.
Ред 38:
=== Повратак и друга побуна ===
Крајем [[1037]]. или почетком [[1038]]. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис [[Јован Скилица|Јована Скилице]]:''„... Стефан Војислав, архонт
[[Грађански ратови у Византији током XI века|Унутрашњи немири у самој Византији]] и [[Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)|нова словенска побуна у Поморављу]] која је букнула [[1041]]. године под вођством [[Петар Дељан|Петра Дељана]], онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа [[Константин IX Мономах]] ([[1042]] — [[1055]]) који у [[јесен]] исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.
Ред 47:
Византијска војска се од [[Драч]]а упутила према [[Скадар|Скадру]] и [[Бар (Црна Гора)|Бару]] нападајући Дукљу са [[југ]]а, док је византијским вазалима [[рашка|рашком]], жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са [[север]]а. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у [[Зета (река)|зетске]] кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000<ref name="Кек" />, па и 60.000 војника<ref name="Скил" />, које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање<ref name="ВИНЈ" /><ref name="Тиб" />), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју<ref name="Скил">[[Јован Скилица]], ''„Хроника“''</ref>.
Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном [[ноћ]]ном нападу Војислављевих одреда на византијски [[логор]] у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника ([[Стратег|стратега]]). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне [[Српске земље у раном средњем веку|
=== Последње године ===
| |||