Битка на Јеловој гори — разлика између измена

Након [[капитулација Италије]], ситуација на југословенском ратишту се драматично преокренула у партизанску корист. Партизани су од италијанске војске запленили велике количине оружја. Британско и америчко призанавање партизана за једину савезничку силу на [[Техеранска конференција|Техеранској конференцији]] дала је нови полет партизанским јединицима. Са пролећа 1944. почела је да стиже и савезничка војна и материјална помоћ. На [[Источни фронт (Други светски рат)|Источном фронту]], Црвена армија је брзо неутралисала [[Румунија|Румунију]] и [[Бугарска|Бугарску]] и приближавала се југословенској граници.
 
Србија је била стратешки важна за Немце јер се долинама [[Вардар]]а, [[Јужна Морава|Јужне]] и [[Велика Морава|ВеликаВелике МораваМораве]] могла лако извући немачка [[група армија Е]]. Немци су за за одбрану у Србије ослањали на до лета 1944. ослањали на превентивне офанзиве спроведене у садејству са бугарском војском и локалним антикомунистичким формацијама: [[ЈВуО|четницима Драгољуба Михаиловића]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|Српски добровољачки корпус]], муслиманске милиције и [[Руски заштитни корпус]]. Осовинске акције су само успориле, али не и задржале партизански продор, који се ипак десио након [[Андријевичка операција|Андријевичке]] и [[Дурмиторска операција|Дурмиторске операције]]. Велики совјетски успеси на Источном фронту су присилили Немце да главнину својих јединица преместе ближе бугарској и румунској граници, док су се у одбрану западних граница Србије уздали у [[7. СС дивизија Принц Еуген|дивизију Принц Еуген]], четнике и квислинге.
 
Са друге стране, четници Драгољуба Михаиловића су све више били упућенији да сарађују са немачким и квинслиншким јединицима, иако су ту сарадњу покушавали да сакрију. Немачки генерали и дипломате су предлагали [[Адолф Хитлер|Хитлеру]] да више користе четнике, али је Хитлер дозвољавао само локалну сарадњу, страхујући да ће четници ипак једног трена променити страну и почети да нападају Немце. Осим проблема са оружјем и муницијом који су покушавали да реше сарадњом са Немцима, четници су организационо далеко заостајали за партизанима. Насупрот партизанима који су давно имали организоване мобилне [[дивизија|дивизије]], четници су још били организовани у статичне [[бригада|бригаде]] везане за крај из кога потичу.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Даље, четнички корпуси су се састојали из две до пет бригада и у најбољем случају су имали највише 2.000 људи, док су неки имали тек неколико стотина лоше наоружаних, и обучених припадника. Са друге стране, партизански корпуси су се састојали из најмање две дивизије од којих је свака имала од 1000-3000 добро наоружаних и прекаљених бораца.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
== Партизанска офанзива ==
[[Слика:Savo Drljević i Peko Dapčević 1944.jpg|мини|десно|220п|[[Саво Дрљевић]] и [[Пеко Дапчевић]] у августу 1944.]]
Први и Дванаести корпус НОВЈ су после успешне Дурмиторске операције половином августа продрли у Србију. [[1. пролетерска дивизија]] је разбила Бугаре [[Битка на Палисаду|на Палисаду]] 27. августа, и, одбацивши четнике, наставила продор уз асистенцију [[37. санџаџка дивизија|37. санџачке дивизије]]. 6. личка дивизија је за то време водила исцрпљујуће задржавајуће борбе на Дурмитору. Недељу дана након 1. пролетерске, и 6. личка дивизија се маневром извукла из немачког притиска и, прешавши [[Лим (река)|Лим]], придружила се 1. дивизији. Тиме је немачка идеја разбијања ударне снаге НОВЈ и изградње запречне линије на Лиму дефинитивно компромитована.
Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана, од 20. августа до 1. септембра 1944., да избиле на линију [[Ужице]]-[[Пожега]]. Током последњих дана августа и почетком септембра из Црне Горе, Санџака и Босне ушло је још шест дивизија НОВЈ, па је у том тренутку у Србији било четрнаест дивизија НОВЈ и знатан број самосталних одреда.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Ступањем добровољаца и бивших четника у партизане и регрутацијом, неке дивизије су се утростручиле.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}