Света Тројица — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Робот: обликовање ISBN-а
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 1:
{{Хришћанство}}
'''Света Тројица''' или '''Свето Тројство''' ({{Јез-грч|Τριάδα}}, {{Јез-лат|Trinitas}}) је [[Хришћанство|хришћанска]] верска [[догма]] утврђена на [[Васељенски сабори|црквеним саборима]] из [[4. век]]а, по којој је један [[Бог]] у трима личностима (гр. ''[[ипостас]]''): [[Бог Отац|Оца]], [[Бог Син|Сина]] и [[Свети дух|Светог духа]].<ref name="Енциклопедија живих религија">''Света тројица'', Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд,. {{page|2004. ISBN |978-86-19-02360-3|pages=}}</ref>
 
Иако се сама реч ''„тројство“'' не налази у [[Библија|Библији]], веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се ''„централном догмом хришћанске теологије“''.<ref name="ODCC">The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press. {{page|2005|978-0-19-280290-3|pages=}}.), article ''Trinity, doctrine of the''</ref> У [[Западно хришћанство|западном хришћанству]] преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве.<ref name="McGrath1">[[Alister McGrath|McGrath, Alister E.]] ''Understanding the Trinity.'' Zondervan,. {{page|9789. ISBN |978-0-310-29681-2|pages=}}</ref> Насупрот томе, [[Православна црква]] тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од [[Исус Христос|Исуса Христа]] преко [[апостол]]а, и да је као таква одувек била део вере [[Црква|Цркве]]. {{чињеница|date=04. 2011.}}
 
Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство, као нпр: [[аријанство]], [[монофизитство]] (коптска, јерменска и етиопска црква), [[модализам]], [[унитаријанизам]]. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају [[несторијанство|несторијанци]]. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр: [[мормони]], [[Јеховини сведоци]].
Ред 26:
[[Датотека:SVTrojica Hilandar-w.jpg|мини|десно|Фреска из Хиландара]]
 
Израз ''„тројство“'' ({{Јез-грч|Τριάδα}} — ''тријада'', {{Јез-лат|Trinitas}}) је почео да се употребљава у [[Рим]]у око [[200]]. године. Сматра се да је израз тројица настао као последица теолошког померања са Оца као узрока јединства Тројице, на Божију суштину као узрока тог јединства.<ref>Митрополит Јован Зизијулас, ''Биће као заједница'', St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York,. {{page|2002. ISBN |978-0-88141-029-7|pages=}}</ref> Латински теолог Тертулијан је, почетком [[3. век]]а, употребљавао реч тројство (тројица) за означавање Оца, Сина и Светог духа. Међутим, главни тријадолози пре Никеје (325) сматрали су да Син и Дух стоје ниже по рангу од Бога Оца.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Тертулијан је сматрао да су божанске личности на различитим нивоима (Против Праксеја, 2—9), а Ориген је заступао хијерархијско устројство којим се Син ставља у положај ''„другог Бога“'' (Против Келса, 5:39) и ограничава утицај Духа у цркви (Почела, 1.3).
 
Током вишедеценијског [[аријански спор|аријанског спора]] ([[318]]—[[381]]), хришћански свет је био подељен у погледу тријадолошких питања. [[Арије]] и његови истомишљеници су сматрали да је: 1) Син створење сродно Оцу по вољи, не по природи и 2) да су личности Свете тројице по суштини различите. Ради окончања сукоба, [[Први васељенски сабор]] у Никеји [[325]]. године доноси [[Никејски симбол вере]] који проглашава правоверно учење о Светој тројици да је Син ''„рођен, не створен“'' и да је ''„једносуштан са Оцем“''. Такође, тријадолошко исповедање вере које тријумфује на [[Други васељенски сабор|Другом васељенском сабору]] у Цариграду 381. године потврдило је саједнакост и савечност Оца, Сина и Светог духа. Каснија тријадолошка хришћанска мисао у основним линијама следи закључке васељенских сабора. Међутим, [[Православна црква]], за разлику од [[Католичка црква|Католичке]], одбија уметање [[филиокве]] у Никејски симбол вере.