Исламска филозофија — разлика између измена

'''Исламска филозофија''' је [[филозофија]] која полази од [[ислам]]ских верских [[догмедогма|догми]], односно од објављених истина вере, као својих претпоставки.

Исламска филозофија се понајвише бави [[човек]]овим односом с [[Бог]]ом, односом вере и [[ум]]а, питањима [[слободаслободна вољевоља|слободе воље]], [[предестинацијапредодређење|предодређења]], [[грех]]а, [[благодатбожја милост|благодати]]и, [[спасење|спасења]] и загробног живота.

[[Ел Фараби|Ал-Фараби]] (око [[870]]-[[950]]) је био један од првих филозофа који су пренели [[Аристотел]]ову логику у исламски свет.<ref name="Филозофски лексикон">Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> Исцрпно је коментарисао Аристотелове списе из логике, и развио Аристотелов опис интелекта. С аристотелизмом покушава да повеже и неке [[неоплатонизамновоплатонизам|новоплатонистичке]] тезе.<ref name="Филозофски лексикон"/> Његово дело „Град врлина“ представља верзију [[Платон]]ове „Државе“, која је опис идеалног друштва где цветају све врлине.

[[Ибн Сина]] (латинизовано: ''Авицена'') ([[980]]-[[1037]]) је био водећи персијски [[ислам]]ски филозоф и свестрани научник. Своју филозофију је већим делом темељио на аристотелизму и [[неоплатонизамновоплатонизам|неоплатонизму]], који је покушавао да споји са исламским верским представама.<ref name="Филозофски лексикон" /> Он сматра да је задатак филозофије да осветли и докаже истине које је [[Бог]] [[објаваоткровење|објавио]]. Ибн Сина је заступао метафизичко учење према којем процес светског збивања нема почетка ни краја у [[време]]ну. Према Авицени „дахр“ је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (''та'рифат'').<ref name="Филозофски лексикон"/> Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.<ref name="Филозофски лексикон"/> У питању око универзалија, Абу-Али Ибн Сина је умерени реалиста: за њега општи ([[проблем универзалија|универзалије]]) појмови постоје пре ствари, у стварима и иза ствари (лат. ''ante res, in rebus i post res''). Тако божански [[ум]] претходи стварима, док људски ум долази после њих. Главно Авиценино дело, велика филозофска енциклопедија, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу [[калифхалиф|калифа]]а спаљена је [[1160]]. у [[Багдад]]у.<ref name="Филозофски лексикон"/>

[[Ел Газали|Ал-Газали]] ([[1058]]-[[1111]]), познат као ''Алгазел'' у средњовековној Европи, је био [[ислам]]ски филозоф, теолог, правник, психолог и мистик персијског порекла<ref>[http://www.bartleby.com/65/gh/Ghazali.html Ghazali], The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition 2006</ref>. Ал-Газали се памти као борац за превласт искуственог над умним знањем и [[откривењеоткровење|откривења]] над резоновањем.<ref>Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.</ref> У филозофији, повезивао је спознајнотеоријски скептицизам и новоплатонске елементе с исламским теолошким учењем, на основу којег критикује целокупну филозофију.<ref name="Филозофски лексикон"/> Посебно је занимљиво његово радикално одбацивање [[узрочност]]и и тврдња о непостојању нужне везе између узрока и последице. У том је смислу претеча каснијим скептичким и оказионалистичким системима<ref name="Филозофски лексикон"/>.

[[Ибн Рушд]] (латинизовано: ''Авероес'') ([[1126]] - [[1198]]) је био андалузијско-арапски [[филозофија|филозоф]] и лекар, учитељ филозофије и [[Исламско правошеријат|исламског права]], [[математика|математике]], и [[медицина|медицине]]. [[Аристотел]]а је проучавао скоро три деценије, и написао је коментаре за скоро сва његова дела, изузев његове ''Политике'', којој није имао приступ. Пре [[1150]]. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи. Кроз [[латински језик|латинске]] преводе Авероесових дела у 12. веку, на се запад вратило Аристотелово учење. Тома Аквински је Авероеса једноставно називао „Коментатором“ као што је Аристотела називао „Филозофом“. Његово најзначајније оригинално филозофско дело је ''[[Недоследност недоследности]]'' (''Tahafut al-tahafut''), у коме је бранио аристотеловску филозофију од [[ел Газали|ал-ГазалиГазалијевих]]јевих тврдњи у ''[[Недоследност филозофа|Недоследности филозофа]]'' (''Tahafut al-falasifa''). Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са [[ислам]]ом. Према Авероесу, не постоји сукоб између [[религија|религије]] и [[филозофија|филозофије]], већ човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. Веровао је у вечност универзума и у постојање пре-постојећих форми.

[[Ибн Араби]] ([[1165]]-[[1240]]) је био средњовековни [[арапарапи|арапски]]ски филозоф, [[суфизам|суфи]] [[мистицизам|мистик]] и песник из [[Андалузија|Андалуза]]. У филозофији је остао понајвише упамћен по свом онтолошком учењу о [[јединствоједност|јединству]] [[биће|бића]] ([[арапски језик|ар]]. ''Wahdat-ul-Wujood'') и заступању идеје о трансцендентном јединству свих религијских форми. Ибн Араби је настојао да оствари синтезу западне и источне мистичне филозофије, користећи разнородне изворе - [[Куран]] и исламску традицију, [[новоплатонизам|неоплатонизам]], суфизам, [[хришћански мистицизам]], јеврејске писце [[Кабала|кабалистичке]] традиције и слично.<ref>[http://www.prosveta.co.yu/Ibn-Arabi.html Драгуљи мудрости, српско издање], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Због тога је од заступника правоверног ислама често проглашаван за јеретика и неверника.<ref>[http://www.islamhouse.com/p/51115 Ibn Arabi, vođa nevjerstva i zablude], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>