Словенски устанак против византијске власти (1072) — разлика између измена

'''Словенски устанак у Поморављу 1072. године''' је последњи у низу [[Словенскисловенски устанци против Византије у X и XI веку|словенских устанака]] на прелазу између два [[миленијум]]а против [[Византијско царство|византијске власти]] са циљем ослобођења [[Јужни Словени|словенског становништва]] од [[Византијавизантијско царство|ромејске]] власти. На челу [[Устанак|устанка]] на почетку био је [[Ђорђе Војтех]], али је у договору са [[Михаило Војислављевић|Михаилом Војислављевићем]] вођство преузео [[Зета (држава)|зетски]] [[принц]] [[Константин Бодин]]. [[Устанак]] је и поред великих почетних успеха угушен крајем [[1072]]. године.

[[Византијско царство|Византија]], у којој је [[Кобна 1071.|након кобне 1071. године]] стање било катастрофално, била је приморана да појача намете и дажбине не би ли дошла до преко потребних средстава за [[финансирање]] [[Војска|војске]] и спречавања сопствене пропасти која је у том трену изгледала скоро неизбежна.

Велики [[Финансијеfinansije|финансијски притисак]] пао је на [[Словени|словенско становништво]] које је и овако једва издржавало старе намете. Поред тога додатни извор незадовољства било је спровођење спровођење [[Хеленизација|хеленизације]], које је почело још [[1037]]. године и која је била један од разлога и за [[Словенскисловенски устанак у Поморављу (1040—1041.)|претходни словенски устанак]]. Све то довело је до избијања [[Устанак|устанка]] [[1072]]. године на чијем је челу био [[Ђорђе Војтех]]. Организовање и подизање устанка било је вероватно уско повезано са [[Михаило Војислављевић|Михаилом]] и његовом државом.

Врло брзо по избијању [[Устанак|устанка]] [[устанак|устаници]] су од [[Михаило Војислављевић|Михаила]] затражили да им пошаље једног од својих [[син]]ова за вођу и он им у јесен [[1072]]. шаље свог сина [[Константин Бодин|Бодина]] и [[Војвода Петрило|војводу Петрила]] са одредом од 300 људи у помоћ [[Устанак|устанку]] који је, под вођством [[Ђорђе Војтех|Ђорђа Војтеха]], букнуо у јужном Поморављу. Устаници су Бодина прогласили за [[цар]]а под именом ''Петар'', позивајући се на [[Самуило (цар)|Самуила]], у [[Призрен]]у.

[[Византијско царство|Византија]] није чекала да се [[устанак]] разбукта и одмах је послала на [[Устанициустанак|устанике]] [[Војска|војску]] из [[Скопље|Скопља]], али је устаници под [[Константин Бодин|Бодиновим]] вођством разбијају код Призрена. Након тога [[Константин Бодин|Бодин]] шаље део војске на челу са [[Војвода Петрило|Петрилом]] ка [[Скопље|Скопљу]] да продре ка [[југ]]у, а сам са другим делом војске креће ка [[Ниш]]у. Истовремено са акцијама устаника, [[Михаило Војислављевић|Михаило]] креће у офанзиву напавши [[Далмација|далматинске]] [[град]]ове (који су признавали [[Византијско царство|византијску власт]]) и упада у [[Драчка тема|Драчку тему]].

[[Војвода Петрило|Петрило]] осваја [[Скопље]] и упућује се уз [[Река Вардар|Вардар]] ка [[Охрид]]у. Убрзо су заузели Охрид и [[Девол]], а Петрило је наставио да прогони [[Византијска војска|византијску војску]] и [[Бугари|Бугаре]], који су били остаци [[Племство|племства]] из доба [[Симеон ВеликиI|Симеона]], све до [[Костур (град)|Костура]] где су се ови склонили.

Византијска војска је код [[Пауни|Пауна]], јужно од [[Косово Поље|Косова Поља]], пресекла пут [[Константин Бодин|Бодину]] и дошло је до велике борбе у коју се укључио и [[Лонгивардопул]], али на страни [[Византијско царство|Византије]]. [[Константин Бодин|Бодин]] бива поражен и пада у заробљеништво. Након што је неко време провео као талац у [[Византијски ЦариградКонстантинопољ|Цариграду]] Бодин бива прогнан у [[Антиохија|Антиохију]]. У време кад је Бодин био у прогонству, у Антиохији избијају уличне борбе између [[Грци|Грка]] и [[Јермени|Јермена]] и метеж који су те борбе створиле искористили су [[млетачка република|млетачки трговци]], које је потплатио [[Михаило Војислављевић|Михаило]], да ослободе [[Константин Бодин|Бодина]] који се после тога враћа у [[Зета (држава)|Зету]] и постаје [[савладар]] свом оцу.