Битка код Милвијског моста — разлика између измена

'''Битка код Милвијског моста''' се одиграла 28. октобра 312. године, на реци [[Тибар]] северно од [[Рим|Рима]]а, између римских царева [[Константин Велики|Константина Великог]] и [[Максенције|Максенција]]. Победу је однео Константин Велики, чиме је постао неприкосновени владар западног дела Римског царства. Максенције је нашао смрт у Тибру, у коме се удавио приликом повлачења.

Криза сложеног система [[Тетрархија|тетрархије]] и поделе царства на источни и западни део, као и поделе власти између два августа као старија и два цезара као млађа сувладара, почиње 306. године након смрти [[Констанције I Хлор|Констанција]], августа западних провинција. По правилу, на његово место долази западни цезар, [[Север II|Флавије Валерије Север]], кога промовише и август источних провинција, [[Галерије]]. Међутим, у Британији, Констанцијева војска на исти положај августа поставља Константина, његовог сина. Истовремено у Риму Максенције, син Констанцијевог претходника августа [[Максимијан|Максимијана]]а, изазива Севера и на крају га 307. године побеђује и проглашава себе за августа. Овим почиње ривалитет и борба за превласт између Константина и Макценција, која траје све до 312. године и битке код Милвијског моста. У време одржавања битке, Константин је контролисао Британију, Галију, Шпанију и германске провинције, док је Максенције владао Италијом, Сицилијом, Сардинијом, Корзиком и афричким провинцијама.

Крећући се ка Риму са севера, Константин је већ победио Максенцијеве трупе код [[Торино|Торина]] и [[Верона|Вероне]]. Крајем октобра 312. године. Константинова војска се приближавала Риму путем Виа Фламинија, који је спајао Рим са [[Римини|Риминијем]]јем, градом на јадранској обали. Иако је било очекивано да се Максенције утврди унутар градских зидина, он је одлучио да изведе трупе изван Рима, и да брани приступ граду код Милвијског моста, преко кога је Виа Фламинија водила у престоницу. О самом току битке, као и о броју учесника и погинулих, нема поузданих података. Борба је почела 28. октобра, и Константинове трупе су имале више успеха. Чини се да је проблем Максенцијевој војсци предстаљао недостатак маневарског простора, јер је била стешњена између Тибра и линије фронта. Када је наређено повлачење, велики број војника је нагрнуо ка јединој одступници - мосту, где је настао велики метеж који су Константинове трупе искористиле и задале одлучујући ударац Максенцијевој војсци. Од чамаца је направљен и понтонски мост, који је под великим оптерећењем попустио, остављајући велики број војника на северној обали Тибра, где су на крају били или побијени или заробљени од старне противника.

Исход битке код Милвијског моста као непосредну последицу имао је Константиново устоличење као јединог владара западног дела царства, а касније (324. г.) и као јединог суверена целог Римског царства. Далекосежне последице ове битке могу се мерити потезима и делима Константина Великог као једног од најзначајних владара старог Рима: престанак прогона хришћана ([[Милански едикт]]), оснивање [[Византијски ЦариградКонстантинопољ|Цариграда]] као источне престонице, победе над варварским племенима и ширење граница царства, свеобухватна монетрана, администартивна и војна реформа.