Франц Лист — разлика између измена

[[Датотека:Listz - Sopron.jpg|thumbмини|Меморијална табла у [[Шопрон]]у]]

Најстарији Листов предак који је остао познат био је његов чукундеда, Себастијан Лист, који је био један од хиљаду немачких [[кмет]]ова који су се селили унутар Аустријских царских територија (данашња [[доња Аустрија]] и [[Мађарска]]), у првој половини [[18. век]]а и који је умро [[1793|1793.]]. године у селу Рајки, Грофовија Мошон, која је била део [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Краљевине Угарске]].<ref>[[Алан Вокер|Вокер]], ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;33–34</ref> Листов деда је био надгледник на неколико [[Етерхази|Естерхазијевих]] имања и свирао је [[клавир]], [[виолина|виолину]] и [[оргуље]].<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;34</ref> Листова породица се расула по [[Аустрија|Аустрији]] и Мађарској и постепено је губила међусобни додир.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стр.&nbsp;35</ref>

Франц Лист се родио [[22. октобар|22. октобра]] [[1811|1811.]]. године од родитеља Марије Ане Лагер и Адама Листа у селу [[Рајдинг]]у, Грофовији Шопрон. Његов отац користио је [[мађарски језик|мађарски]] само када би се као представник Естерхазија састајао са сељанима.<ref>Дејна Ендру Гули, ''Виртуозни Лист'', Нова гледишта у историји музике и критицизму, 13. део, Кембриџ, 2004,. стрpp. 138</ref> Листов отац свирао је клавир, виолину, [[виолончело]] и [[гитара|гитару]]. Био је у служби [[кнез]]а Николе II Естерхазија и познавао је [[Јозеф Хајдн|Хајдна]], [[Јохан Непомук Хумел|Хумела]] и [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]] лично. У шестој години, Франц је почео да пажљиво слуша како његов отац свира клавир и показао је интересовање како за духовну, тако и за [[роми|циганску]] музику. Адам је почео да му даје часове клавира када је овај имао седам година. У својој осмој години, Франц је компоновао своје прво дело. Одржао је концерте у [[Шопрон]]у и [[Братислава|Братислави]] у октобру и новембру [[1820|1820.]]. године у својој деветој години. После тих концерата, група богатих спонзора понудила му је стипендију за студије у иностранству.

У [[Беч]]у, Лист је похађао часове клавира код [[Карл Черни|Карла Чернија]], који је и сам био Бетовенов и Хумелов ученик. Часове композиције узимао је код [[Антонио Салијери|Антонија Салијерија]], који је тада био музички управник бечког двора. Његов јавни наступ [[1. децембар|1. децембра]] [[1882|1882.]]. године у Бечу на концерту у „Ландштендишер сали“ имао је велики успех. Поздрављан је од аустријских и мађарских аристократских кругова, а такође је и упознао Бетовена и [[Франц Шуберт|Шуберта]].<ref>По Листовом сведочењу, на другом концерту 13. априла 1823. године, Бетовен га је пољубио у чело, мада постоји могућност да се тај догађај збио неком другом приликом, ''Гроув музички лексикон''.</ref> У [[пролеће]] [[1823|1823.]]. године, после године одсуства, Адам Лист је питао кнеза Естерхазија за додатне две. Тада је изашао из службе. После једног месеца проведеног у Мађарској, породица се поново вратила у Беч.

После очеве смрти, Лист се преселио у [[Париз]], где је пет година живео са мајком у малом стану. Одустао је од турнеја. Да би зарадио новац, почео је да држи часове клавира и композиције, често од јутра до мрака. Његови ученици били су расути по граду, па је морао да прелази велике раздаљине. Тада је почео да пуши и пије, што ће задржати током живота.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 131</ref>

Следеће године, заљубљује се у своју ученицу Каролину де Сан-Крик, ћерком министра трговине. Ипак, њен отац инсистира да се веза прекине. Лист се веома разболео, у тој мери да у [[новине|новинама]] објављују његову читуљу. Тада започиње дуг период сумње у веру, после којег он жели да се придружи [[Католичка црква|Цркви]], али га [[мајка]] одвраћа. Водио је много дискусија са [[монаштво|монахом]] де Ламенеом, који му је био духовни отац, а такође и са [[Кретен Јуран|Кретеном Јураном]], немачким виолинистом који га је упознао са сенсимонизмом. Јуран је писао музику која је била анти[[класицизам|класичарска]] и високо субјективна са насловима као што су „Она и ја“ и „Анђеоско спасење и жаљење“, а која је утицала на Листов укус за [[романтизам]]. Од једнаке важности за Листа било је Јураново извођење Шуберта, који је утицало на његову приврженост Шубертовим композицијама.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 137-8</ref>

Током овог периода, Лист је много читао да би надокнадио недостатак општег образовања и ускоро је дошао у контакте са многим водећим писцима и сликарима тог доба, укључујући и [[Виктор Иго|Витора Игоа]], [[Хајнрих Хајне]]а и [[Алфонс де Ламартин|Алфонса де Ламартина]]. Тих година, практично није ништа компоновао. Јулска револуција [[1830|1830.]]. године инспирисала га је да напише Револуционарну симфонију, базирану на догађајима ова „три славна дана“. Она је утицала на то да узме више учешћа у догађајима који га окружују. Упознао је [[Ектор Берлиоз|Ектора Берлиоза]] [[4. децембар|4. децембра]] 1830, дан пре премијерног извођења Фантастичне симфоније. Берлиозова музика остварила је велики утицај на Листа, нарочито у погледу његових дела за оркестар.

[[Датотека:NiccoloPaganini.jpeg|thumbмини|upright|[[Николо Паганини]]. Његово свирање испирисало је Листа да постане велики виртуоз.]]

После присуства на добротворном концерту [[Николо Паганини|Николе Паганинија]] [[20. април]]а [[1832|1832.]]. године,<ref>Датум је из Листовог џепног календара.</ref> Лист је постао одлучан у намери да постане највећи виртуоз на клавиру, као што је Паганини на виолини. Париз је те деценије постао препун пијаниста посвећених савршенству свирања на клавиру. Неки су се, као нпр. [[Сигисмунд Талберг]] и [[Александар Дејшок]], фокусирали на специјалне техничке ствари као што су ефекат треће [[рука|руке]], [[октава|октаве]] итд. Оваква школа клавира називала се „летећим трапезом“, а управо та генерација је решила неке од највећих проблема пијанистичке [[техника|технике]] и подигла ниво свирања до незамисливих висина. Листова [[снага]] и способност да се издвоји у оваквом друштву била је савладавање свих аспеката клавирске технике који су његови ривали гајили.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 161-7</ref>

Године [[1833|1833.]]. начинио је транскрипције за клавир неколико Берлиозових дела, укључујући и Фантастичну симфонију. Његов главни мотив, нарочито у раду на Симфонији, био је да помогне сиромашном Берлиозу, чија је симфонија остала непозната и необјављена. Лист је сам намирио трошкове објављивања транскрипције, коју је много пута изводио како би помогао да њен оригинал постане популаран.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 180</ref> Он је такође склопио пријатељство са трећим композитором који је утицао на њега, [[Фредерик Шопен|Фредериком Шопеном]], под чијим утицајем је почела да се развија Листова поетска и романтична страна.

Године 1833, Лист је започео везу са грофицом д`Агу. Поред ње, крајем [[април]]а [[1834|1834.]]. упознао је [[Фелисите де Ламене|Фелиситеа де Ламенеа]]. Под њиховим утицајем, Листов креативизам достигао је врхунац. Исте године дебитовао је као зрео и оригиналан композитор са својим циклусима композиција за клавир „Поетске и религиозне хармоније“ и „Наступи“. Сва ова поетска дела чине велики контраст фантазијама које је раније компоновао.

[[Датотека:Barabas-liszt.jpg|thumbмини|left|upright|Франц Лист, рад Миклоша Барабаша, 1847. година]]

[[Гроф]]ица је [[1835|1835.]]. године напустила мужа и породицу да би се придружила Листу у [[Женева|Женеви]]. Децембра 18. добили су кћер Бландину. Лист је тада предавао на тек основаном Женевском конзерваторијуму и написао приручник за клавирску технику, који је касније изгубљен. Писао је чланке за Музички гласник који је издавао Париски конзерваторијум. У њима се залагао за то да уметник не буде слуга, већ угледни члан друштва. Наредне четири године живео је заједно са грофицом, првенствено у [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Италија|Италији]], где је добио ћерку Козиму, са повременим посетама Паризу. [[9. мај|Маја 9]], [[1839|1839.]]. године добили су сина Даниела, али те јесени односи између њега и грофице постали су затегнути. Чуо је да су планови за подизање споменика Бетовену у опасности због недостатка средстава, па је обећао своју подршку. Тада се вратио животу виртуоза. Грофица се вратила у Париз са децом, док је Лист давао концерте у Бечу и Мађарској.

[[Датотека:Franz Liszt by Herman Biow- 1843.png|thumbмини||Лист 1843, на врхунцу каријере]]

Наредних осам година Лист је провео путујући по [[Европа|Европи]], а проводећи одморе са грофицом и њеном децом на оству [[Ноненверт]]у [[1841|1841.]]. и [[1843|1843.]]. У пролеће [[1844|1844.]]. пар се коначно раздвојио. Ово је био Листов најлепши део живота. Обасипан је признањима са свих страна и где год да је ишао свуда су му ласкали. Пошто је Лист држао око три или четири [[концерт]]а недељно, процењује се да је у току ових осам година одржао преко хиљаду концерата. Ни не чуди што баш у току овог периода стекао светску славу која га прати до данашњих дана.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 285</ref>

После [[1842|1842.]]. "[[Листоманија]]" се проширила Европом. Владала је општа [[хистерија]]. Жене су цепале његове марамице и [[рукавица|рукавице]] у парампарчад и задржавале их као сувенире. У салама Лист је подизао расположење публике на ниво мистичног заноса.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 289</ref>

У прилог његовом угледу иде чињеница да је огромну своту [[новац|новца]] давао у добротворне сврхе. У ствари, Лист је зарадио толико новца да је сваки његов концерт после [[1857|1857.]]. године био у добротворне сврхе. Његово залагање за подизање Бетовеновог споменика и оснивање Мађарске националне музичке школе веома су познате, али оно што треба истаћи су: донација фонду за изградњу Катедрале у [[Келн]]у, оснивање [[гимназија|Гимназије]] у [[Дортмунд]]у и цркве Св. Леополда у [[Будимпешта|Пешти]]. Он је донирао и болнице, школе, хуманитарне организације као што је лајпсишки фонд за пензије музичара. Када је сазнао за велики пожар у [[Хамбург]]у , [[мај]]а [[1842]], који је трајао три недеље и уништио већи део града, давао је концерте да би помогао хиљадама бескућника.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Виртуозне године, 1811-1847'', стрpp. 290</ref>

У фебруару [[1847|1847.]]. године, Лист је наступио у [[Кијев]]у, Тамо је упознао принцезу Каролину цу Зајн-Витгенштајн, која је доминирала остатком његовог живота. Она га је убедила да се концентрише на компоновање, што би значио да мора да остави каријеру путујућег виртуоза. После турнеје по [[Балканско полуострво|Балкану]], [[Турска|Турској]] и [[Русија|Русији]] тог лета, Лист је у [[септембар|септембру]] одржао свој опроштајни концерт у Јелисаветграду (данашњи [[Кировоград]]). Зиму је провео са принцезом на њеном имању у [[Воронинс]]у.<ref>Сирл, ''Нови Гроув'', 11:31</ref> Повлачењем са концертне сцене у својој 35. години док је још био на врхунцу моћи, Лист је успео да очува легенду о његовом свирању.

[[Датотека:Franz Liszt 1858.jpg|thumbмини|left|upright|Лист 1858. године, Франц Ханфштенгл]]

Наредне године, Лист је одговорио на дугогодишње позиве руске Велике војвоткиње Марије Павловне да се насели у [[Вајмар]]у, где је обављао функцију капелмајстора од 1842. до [[1861|1861.]]. Током овог периода био је [[диригент]] на концертима и специјалним дешавањима. Давао је часове великом броју пијаниста, укључујући и великог виртуоза Ханса фон Билова, који се оженио Листовом ћерком Козимом [[1857|1857.]]. године (касније ће се она удати за [[Рихард Вагнер|Рихарда Вагнера]]). Писао је чланке у којима је хвалио Берлиоза и Вагнера. Коначно, Лист је имао времена да компонује. Током наредних 12 година прерадио је или написао она оркестарска и хорска дела по којима је остао упамћен као композитор. Својим напорима, успео је да издејствује извођење Вагнерове опере „Лоенгрин“ 1850, док је овај био у егзилу у Швајцарској.

[[Датотека:Liszt-1870.jpg|thumbмини|upright|Лист у јуну 1867. године, Франц Ханфштенгл]]

Година [[1860|1860.]]. је период велике туге у његовом приватном животу. Децембра 13, 1859, изгубио је [[син]]а Даниела, а 11. септембра 1862. његова ћерка Бландина је такође умрла. У писмима пријатељима, Лист је после изјавио да ће почети да води усамљенички живот. Нашао га је у [[манастир]]у Мадоне дел Росарио, недалеко од [[Рим]]а, где је 20. јуна [[1863|1863.]]. узео малу собу (тзв. Спартански апартман). Ту се три дана касније придружио [[фрањевци|фрањевачком]] реду.

Дана 25. априла 1865 примио је постриг од руку кардинала Хоенлоеа. Од тада су га понекад називали „монах Лист“. Јула 31, [[1865|1865.]]. добио је четири мања чина: [[лектор]]а, егзорциста, портера и свештениковог помоћника, да би га на крају прогласили почасним каноником Албана. У неким приликама, Лист је узимао учешћа у музичком животу Рима. 26. марта 1863, на концерту на Алтијеријевом тргу дириговао је програмом духовне музике. Изедена су његова, али и дела других композитора: [[Јозеф Хајдн|Хајдна]], [[Јохан Себастијан Бах|Баха]], [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]], [[Феликс Менделсон|Менделсона]] и [[Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина|Палестрине]]. Јануара 4, [[1866|1866.]]. Лист је дириговао извођењу „Стабат матер“ из његовог „Ораторијума Хрису“, а 26. фебруара 1866. његова „Данте симфонија“. Бодог Пичлер, који је посетио Листа 1864. и упитао га за његове будуће планове, стекао је утисак да музички живот у Риму није задовољавајућ за њега.

[[Датотека:Franz Liszt by Nadar, March 1886.png|thumbмини|left|upright|Лист, неколико месеци пре смрти. Фотографисао [[Феликс Надар|Надар]]]]

Умро је у Бајројту, [[Немачка|Немачкој]], 31. јула 1886. године у 74. години живота од запаљења плућа која је узела маха током Бајројтског фестивала чији је домаћин била његова кћер Козима. Поставља се питање да ли је злоупотреба лекова директно утицала на Листову смрт.<ref>Вокер, ''Франц Лист: Последње године (1861—1886)'', стрpp. 508; 515</ref> Сахрањен је 3. августа 1886. године на гробљу у [[Бајројт]]у у складу са његовим жељама.<ref>Дерек Вотсон, ''Лист'', стрpp. 160</ref>

[[Датотека:Liszt at the Piano.JPG|thumbмини|350п|''Франц Лист фантазира на клавиру'' (1840). Имагинарно окупљање приказује [[Жорж Санд]], [[Александар Дима Отац|Александра Диму]], Франца Листа, Марију д`Агу, [[Ектор Берлиоз|Ектора Берлиоза]] или [[Виктор Иго|Викора Игоа]], [[Николо Паганини|Николу Паганинија]], [[Ђоакино Росини|Ђоакина Росинија]]; [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовенову]] бисту на концертном клавиру „Граф“, портрет [[Џорџ Гордон Бајрон|лорда Бајрона]].<ref>{{cite encyclopedia|title=Лист за клавиром|encyclopedia=Едвард Свенсон|url=http://www.mozartpiano.com/articles/liszt.php=}}{{ен}}</ref>]]

После смрти Листовог оца [[1827|1827.]]. године и његовог повлачења са сцене, Лист је постепено развијао свој сопствени [[стил]]. Један од најдетаљнијих описа његовог свирања потиче из дневника мајке Валерије Боасје (зима 1831/2. године) који каже:

Током година проведених као пијаниста, Лист је широм [[Европа|Европе]] извео огромну количину музике, али срж његовог репертоара чиниле су његове композиције, парафразе и транскрипције. Изучавајући Листове концерте у [[Немачка|Немачкој]] од [[1840|1840.]]. до [[1845|1845.]]. године, његова најизвођенија дела била су: „Велики хроматски галоп"; „Сећање на Дон Жуана"; транскрипција Шубертовог „Шумског краља"; Шопенове мазурке; Хилерове, Шопенове и Мошелесове етиде, али и дела великих композитора [[Јохан Себастијан Бах|Баха]], [[Георг Фридрих Хендл|Хендла]], [[Доменико Скарлати|Скарлатија]], [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовена]], [[Роберт Шуман|Шумана]], [[Вебер (јединица)|Вебера]] и других.

[[Датотека:Liszt-Villa d'Este.jpg|thumbмини|upright|Звук фонтане у познатој башти Вили д`Есте инспирисао је Листа да напише комад за клавир „Игра воде у Вили д`Есте. На слици су приказани вила и композитор.]]

Листова дела за клавир су обично подељена у две категорије. У првој се налазе његова „оригинална“ дела, а у другој „транскрипције“, „парафразе“ или „фантазије“ на дела других композитора. Примери за прву категорију су његова дела „Поетске и религиозне хармоније“ настале маја [[1833|1833.]]. године и Соната за клавир у х-молу из 1853. године. Транскрипције [[Франц Шуберт|Шубертових]] песама, фантазије на оперске мелодије и аранжмани [[Ектор Берлиоз|Берлиозових]] и [[Лудвиг ван Бетовен|Бетовенових]] симфонија су примери за другу категорију. У посебним случајевима, Лист је писао клавирске транскрипције својих инструменталних и вокалних дела. Најпознатије од тих транскрипција су „Мефисто валцер“ и „Љубавни сан бр.3"

Лист је написао своја два највећа дела за [[оргуље]] између [[1850|1850.]]. и [[1855|1855.]]. године док је живео у [[Вајмар]]у, граду са дугом традицијом оргуљске музике, нарочито због тога што је у њему боравио Ј. С.[[Јохан Себастијан Бах|Бах]]. Хамфри Сирл назива Листов ''Прелудијум и фугу на Б-А-Ц-Х (Бах)'' и корал ''Ad nos, ad salutarem undam'' његовим најважнијим оригиналним оргуљским делом. Дерек Вотсон, пишући о Листу 1989. године, сматра ово дело једним од најзначајнијих написаних у 19. веку, поред дела оргуљаша као што су Регер, [[Франк]] и [[Камиј Сен-Санс|Сен-Санс]]. ''Ад нос - продужена фантазија, Адађо, и фуга'' трају преко пола сата, а ''Прелудијум и фуга на Бахов мотив'' садржи хроматику која понекад руши осећај тоналитета. Лист је писао и мања оргуљска дела, укључујући и сет варијација на хор из Бахове [[кантата|кантате]] ''Weinen, Klagen, Sorgen, Zagen'' (касније назват ''Распеће из Мисе у ха-молу''), које је компоновано након смрти његове кћери 1862. године. Он је такође написао [[Реквијем]] за соло оргуље, за које је намеравао да се изводи за време службе, паралелно са реквијемском мисом цркви.

Франц Лист је компоновао око шездесет [[песма|песама]] са клавирском пратњом. У већини случајева, текст је био на [[Немачки језик|немачком]] или [[француски језик|француском]], али постоје и на [[Италијански језик|италијанском]] и [[мађарски језик|мађарском]] и једна песма на [[Енглески језик|енглеском]]. Прва песма била му је „Анђелчић са плавом косом“ из [[1839]]. године. До [[1844|1844.]]. године већ је компоновао око двадесет песама. Неке од њих су биле објављене као самостална дела. Године 1843/4. објављене су „Књиге песама“. Планирано је да буду издате у три дела, од којих свака садржи шест песама, али само су се појавила два.

Иако се Листове ране песме ретко певају, оне га приказују у бољем светлу од парафразе "[[Гаудеамус игитур]]" компоноване [[1843|1843.]]. године. Транскрипција два издања „Књиге песама“ убрајају се у Листова најфинија дела. Међутим, савременици су имали много критика на стил песама. Оне се могу прочитати у Рабеовој књизи „Листово стваралаштво“.

[[Датотека:Liszt Ferenc Kalocsa.jpg|thumbмини|Листова статуа у [[Калоча|Калочи]], Мађарска|upright]]

Лист је у неким својим литерарним радовима подржавао идеју програмске музике, која треба да створи нове идеје за [[писање]]. Листову тачку гледишта можемо видети у предговору својој збирци композиција „Путников албум“ из [[1837|1837.]]. године. Он пише да неки предео може да створи неку врсту расположења. Пошто музички комад може такође да опише то расположење, могуће је створити слику тог [[предео|пејзажа]] у главама слушаоца. У том смислу, музика неће насликати предео, већ ће описати како расположење ствара тај предео у нама док га посматрамо.

Јула [[1854|1854.]]. године, Лист је написао есеј о [[Ектор Берлиоз|Берлиозовом]] „Харолду у Италији“ у коме је тврдио да није свака музика програмска музика. Уколико би, у жару расправе, особа ишла тако далеко да тврди супротно, било би боље да све идеје програмске музике остави по страни. Текстуално објашњење дела, то јест папир на којем се слушаоцу објашњава шта то дело које слуша приказује, треба додати само уколико је то неопходно за разумевање тог дела. Лист сматра да је боље прерадити такво дело у погледу [[Ритам (музика)|ритма]], [[Музичка хармонија|хармоније]] или [[музички инструменти|инструмената]], да би се избегло такво текстуално објашњење.

[[Датотека:Wilhelm von Kaulbach 001.jpg|thumbмини|''Битка против Хуна'', Вилхелма фон Каулбаха, била је инспирација за једну Листову симфонијску песму]]

Неким делима са краја [[вајмар]]ског периода, Лист се све више удаљавао о музичког укуса тог [[време]]на. Пример за то је његова [[мелодрама]] „Тужни монах“ написана по песми Николауса Ленауа, која је компонована почетком окробра [[1860|1860.]]. године. Док су се у 19. веку хармоније састојале од дурских и молских [[трозвук]]а, са покојим [[дисонанца]]ма, Лист је узео прекомерни квинтакорд као главни акорд.

Више примера могу се наћи у трећем делу „Година ходочашћа“. „Игра воде у Вили д`Есте, компонована у септембру [[1877|1877.]]. године, садржи елементе [[импресионизам|импресионизма]] и сличну тематику коју ће касније користити [[Морис Равел|Равел]] и [[Клод Дебиси|Дебиси]]. Међутим, дела као што су „Посмртни марш“, „У сећање на Максимилијана I" и „Мексички цар“ и која су компонована 1867. године, немају стилске паралеле у 19. и [[20. век]]у.

Лист је био један од најзначајнијих учитеља 19. [[век]]а. Први део каријере почео је после очеве смрти, августа [[1827|1827.]]. године. Да би зарадио новац за живот, почео је да даје часове композиције и [[клавир]]а. Према писму намењеном господину де Мансију 23. децембра [[1829|1829.]]. године, он је пун са часовима сваког дана, од пола 8 ујутру до 10 увече. Већина Листових ученика у том периоду били су [[аматер]]и, али било је и неких са професионалном каријером. Пример за прве је Валери Боасје, касније [[гроф]]ица де Гаспарин, а за друге Јулијус Ајхберг, Пјер Вулф и Херман Кохен. Током зиме 1835/6. године они су били Листове колеге на Женевском конзерваторијуму. Вулф је затим отишао у [[Санкт Петербург]].

Херман Кохен се развио у веома успешног пијанисту, а пошто је био [[јевреји|јеврејског]] порекла, крстио се [[28. август]]а [[1847|1847.]]. године. Тог дана доживео је, како је то назвао, појаву [[Христос|Христа]] и [[Богородица|Богородице]] у „екстази љубави“. Годину дана касније постао је искушеник кармелићанског [[манастир]]а. Када је примљен, октобра 7. [[1850]]. године, узео је име Отац Августин-Мари од светих сакрамената. Априла 19. наредне године постао је [[свештеник]]. Листа среће у Риму лета 1862. године. Током разговора са оцем Августином, Лист је одлучио да ће и он сам постати свештеник.