Отворите главни мени

Промене

м
Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене
# имовинска одговорност
 
'''Приватна аутономија''' или аутономија воље је филозофска категорија чији су значај наглашавали мислиоци, почев од [[Сократ]]а и [[Аристотел]]а, преко [[Хуго Гроцијус|Хуга Гроцијуса]], па до филозофа-просветитеља: [[Волтер]]а, [[Жан Жак Русо|РусоРусоа]]а, [[Монтескје]]а. Аутономија воље се дефинише као самоодређење човека као индивидуе која представља основ сваког друштва. Воља оваквог човека има креативну моћ и она је претпоставка постојања основих грађанскоправних института. Из овог начела произлазе врло значајне правне последице: равноправност странака, преносивост субјективних права, слобода да се закључују уговори, слободан избор сауговорника, слободан избор садржине уговора, итд.
 
'''Савесност и поштење''' је други фундаментални принцип грађанског права. Он представља противтежу аутономије воље и коригује је, односно ограничава. Ограничење приватне аутономије је потребно, јер би иначе апсолутна слобода у одлучивању једне стране неминовно довела другу страну у потчињен положај. Савесност и поштење су плод морализације, ондосно социјализације права и присутни су, малтене, у свим [[Правни систем|правним системима]]. Идеја овог начела је да се пружи појачана правна заштита оној страни која га се придржава, на терет несавесне/непоштене стране.
== Систематика ==
 
Што се тиче систематике грађанског права, постоје два решења. Једно је понудио још римски правник [[Гај (правник)|Гај]], па се ова систематика назива Гајева (још и Институционална и Трипартиција). Друго решење је оно које су развили немачки правници током 19. века, а назива се Пандектна систематика. Према Гајевој систематици све право које постоји се односи на '''[[Ствар (правни појам)|ствари]]''', '''лица''' и '''радње''' (-{res, personae, actionem}-). У право које се односи на [[Ствар (правни појам)|ствари]] спадају: [[стварно право]], [[облигационо право]] и [[наследно право]]. У право које се односи на особе спадају [[Статусно право|статусно]] и [[породично право]], а у оно које се односи на радње спада [[парнични поступак]]. Пандектна систематика дели грађанско право на 5 делова: општи део, [[Стварно право|стварно]], [[Облигационо право|облигационо]], [[Наследно право|наследно]] и [[породично право]].
 
После [[Први светски рат|Првог светског рата]], стварањем [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]-а настаје нови правни систем - [[Социјализам|социјалистички]], који због својих специфичних погледа на породицу и васпитање омладине почиње да придаје веома велики значај [[Породично право|породичном праву]], што је утицало на његов нагли развој и издвајање у посебну правну грану. Сличне тенденције примећују се и на Западу (нпр. оснивање посебних административних органа који брину о породици, па чак и засебних породичних судова), на шта је западна правна теорија одговорила реорганизацијом Грађанског права које сада прераста у '''породицу правних грана'''. Ово је свакако било теоријски оправдано, али ће у даљој будућности ићи на руку тенденцији континуираног издвајања „зрелих“ правних грана, као што су нпр. [[Стварно право|стварно]] или [[облигационо право]].
 
== Извори права ==
Неки аутори (нпр. [[Радомир Лукић]]) овој дводеоби придодају и вредносне изворе права. Вредносни или идејни извори права су друштвене вредности из којих „извире“ право. У суштини, они и нису прави извори, јер они само осмишљавају, одн. дају идеолошку подлогу постојећим [[правне норме|правним нормама]]. То су нпр. [[социјализам]], [[фашизам]], [[демократија]], [[правна држава]], итд. Наука која проучава вредности назива се [[аксиологија]].
 
За грађанско, па и целокупно право (наравно у [[Европско-континентални правни систем|европско-континенталном правном систему]]) релевантни су само формални извори и то само закон (или [[законик]]), а остали извори само изузетно. У нашем праву, пошто не постоји јединствен грађански [[законик]], као релевантни извори појављује се 4 закона: ''Закон о облигационим односима'' - ЗОО из 1978., ''Закон о основама својинскоправних односа'' - ЗОСОПО из 1980., ''Закон о наслеђивању'' - ЗОН из 1995. и '''Породични закон''' - ПЗ из 2005. године.
 
[[Обичајно право|Обичај]] се у данашњем праву ређе појављује као извор права. У [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|старој Југославији]], у време када облигациони односи нису били регулисани законом, примењивале су се [[uzanse|узансе]], односно [[uzanse|трговачки обичаји]]. ЗОО је касније у свој интегрални текст инкорпорисао све одредбе које су постојале у тзв. '''Општим узансама за промет робе''', тако да је подручје њиховог регулисања знатно ограничено. Што се тиче осталих правних грана у оквиру грађанскоправне породице, само је ''Закон о браку и породичним односима'' (у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]]) садржавао одредбе (и то једну једину) која је омогућавала примену обичаја пре писаног права. Та је одреба дозвољавала склапање брака између браће и сестара од стричева (тетки, ујака), ако постоји такав обичај, а иначе је то било забрањено. То је био уступак католичким крајевима [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], јер је склапање брака између тих сродника уобичајено и дозвољено од стране [[Католичка црква|Католичке цркве]].
 
Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|бившој Југославији]], после [[Други светски рат|2. светског рата]], укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују као правна правила ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима, Уставом и касније донетим законима. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.
1.506.851

измена