Тумачење уговора — разлика између измена

Тумачење може бити [[суд]]ско или вансудско. У првом случају тумачење врши суд или неки други државни орган пред којим се води [[спор]], а у другом случају је то тумачење поверено трећем лицу изван државних органа, по вољи уговорника. Уколико споразумом о тумачењу није другачије утврђено, уговорници не могу покренути спор пред судом или другим државним органом док претходно не прибаве тумачење уговора дато од трећег лица, осим ако оно одбије да га протумачи (у том смислу је и члан 102. ЗОО).

 

 

Основно питање које се поставља код тумачења је да ли утврђивати стварну, заједничку вољу уговорника или објективно, нормативно значење њихове изјаве.

Посебно су за тумачење битна [[Начела облигационог права|начела]] савесности и поштења, поступања у складу са добрим пословним обичајима као и сва друга ограничења слободе уговарања.

 

За тумачење уговора важе још извесна посебна правила, међу којима су најважнија следећа:

* при тумачењу би требало стално имати у виду целину [[уговор]]а, и зато поједине његове одредбе довести у међусобну логичку везу

* тумач мора увек полазити од претпоставке да у уговору нема противречности и да у њему ништа није казано сувишно

* за [[право|правну]] квалификацију уговора нису меродавне речи уговорника, већ њихова стварна намера

 

Уколико неко спорно питање стране уговорнице нису уопште регулисале [[уговор]]ом (нпр. услед превида или неочекиваног искрсавања питања) потребно је да дође до допуњујућег тумачења које би попунило насталу правну празнину. То је некада могуће учинити [[Диспозитивне одредбе|диспозитивним]] законским одредбама, а уколико ни тад није могуће, допуњујуће тумачење врши [[суд]]. Суд допуњава уговор имајући у виду његову преосталу садржину, као и субјективни и објективни критеријум. Суд води рачуна о претходним [[Преговори (облигационо право)|преговорима]] странака, утврђеној пракси међу њима и о [[обичај]]има (члан 32. [[ЗОО]]).

 

* [[Уговор]]

* [[Тумачење у праву]]

 

 

[[Категорија:Облигационо право]]