Медицинска етика — разлика између измена

Према Касиодору ''(Kasiodor Magnus Aurelijus, 468-562)'', латинском учењаку у време владавине Гота у Италији, у официјелној употреби је била својеврсна порука, али и нека врста, заклетве ''(Formula komitis arhiartorijum)'' која гласи:

{{цитат2|''Од корисних вештина ни једна не пружа такву помоћ као медицина; она помаже болеснику као мајчинска љубав, бори се против болова и помаже када никакво богатство није од помоћи:медицина је вештина која више открива о човеку него што он сам о себи зна; то је вештина која јача колебљивце, враћа нарушено здравље и пружа отпор болести; лекари не смеју запустити сопствено знање, већ га морају стално проширивати и морају се са колегама саветовати; лекари морају пажљиво и упорко трагати за оним што рањеног може исцелити а слабог ојачати и излечити; лекари мрзе зло а цене искреност и чистоту; штета и погрешка у обичном животу се могу опростити, али штета по људско здравље представља злочин; долазак лекара представља за болесника долазак драгог госта који је за уморног освежење, за клонулога нова нада. Сви људи морају, по закону,вршити своју дужност, лекар је врши са љубављу и са пожртвовањем''.}}

''Arnaldo de Vilanova'' (1235-1312) аутор је једне од најзначајнијих медицинских књига, правог споменика средњовековне епохе медицине западне Европе под називом „Салернског кодекса здравља”. Највећи део овог кодекса садржи, у стиховима, хигијенске и дијететске савете и упуте, али и ставове о „правој” личности лекара. Посебно се наглашава да лекар мора бити „пун нежности” и „некористољибив.

 

{{цитат2|''Нека буде хирург смео у подухватима које зна да реши, а страшљив у ситуацијама које су опасне по болесника, нека избегава да погрешно лечи. Он треба да буде милостив према болеснику, обзиран према његовим ближњима, опрезан у својим прогнозама. Нека буде скроман, достојанствен, нежан, пун сажаљења и милости. Лекар не сме да изнуђује новац, нека његова награда буде у складу са његовим делом, са могућностима пацијената, са успехом лечења и са његовим личним достојанством.''}}

Овом пропису, кроз више векова, све до данашњих дана, ништа није одузето, нити треба одузети.

;Нови век

Прву модерну монографију о лекарској деонтологији „De sautelis medicorum” написао је Габријел Забрие у XV веку. Први савремени кодекс етичких правила за лекаре и хирурге, саставио је Томас Персивал. Кодекс, који је штампан у Масачусетсу на самом почетку деветнаестог века, није имао службену и обавезујућу вредност, али је и поред тога дуго служио као узор за накнадно настале кодексе бројних лекарских удружења широм света.

 

;Савремено доба

У Женеви, 1948. године, на првом послератном конгресу Међународног савеза лекарских друштава, одлучено је да се Хипократова заклетва ревидира. Ревидиран текст гласи: