Медицинска етика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 123:
Све наведене чињенице доносе у савременом свету нове етичке дилеме у односима лекар–пацијент. У том контексту медицинска етика треба да покуша да да одговор на многобројна питања и укаже на неизоставне разлике између могућности и захтева у обезбеђивању здравствене заштите. Јер и упркос великом напретку модерне медицине много онога што тражимо од лекара је изнад њихових капацитета и могућности.<ref>Illich I. ''Limits to Medicine. Medical Nemesis: The Expropriation of Health''. Harmondsworth. Penguin. 1977; pp. 11.</ref>
== Основна начела ==
=== Добротворност или аутономија ===
Добротворност или аутономија је право сваке индивидуе да одлучује о свом лечењу, то јест поштовање жеља пацијента, што обавезно треба да буде основа за доношење медицинских одлука. Овај етички принцип има велику важност у односима лекар - пацијент. Уважити пацијентову аутономију значи променити многа досадашња правила у раније успостављеним односима лекар пацијент, где су углавном све одлуке доносили лекари не укључујући болесника и чувајући као тајну оно што раде.
Ред 153:
=== Поштовање живота или нешкодљивост ===
Поштовање живота, поштовање права на живот свих људских бића је је један од базичних етичких начела не само за медицину. Светост живота, како се то обично наводи у многим тесктовима, неприкосновено је право човека на живот: Из чега се извлачи и начело о забрани одузимања живота
У свом раду лекар мора чинити све и користити сва расположива средства да се пацијенту у току медицинског третмана не нашкоди: постављањем погрешне дијагнозе, нехатом, примењеним третманом итд. У том контексту је од посебног значаја и чување медицинске тајне, посебно чување дигнитета и интегритета свако пацијента понаособ. ▼
односно убијања.
У новије време, поред права на живот свих људских бића, износи се и њихово право на квалитет живота, а то укључује, између осталог, и право не само на заштиту здравља, већ и право на унапређење здравља. Из овог етичког принципа произлази читав низ етичких ставова у медицини који су повезани нпр. са еутаназијом, самоубиством, абортусом, смртном казн0м....
У медицинској етици посебно место припада односу између медицинског радника и пацијента.Тај однос има, пре свега, карактеристике уговорног односа заснованог на узајамним правима и обавезама и једне и друге стране, тј. на реципроцитету. Ове су карактеристике најизраженије када
компетентан пацијент тражи и прима одговарајућу помоћ од лекара у приватној ординацији. Треба, међутим, истаћи да чак и у таквом односу, лекар обавља и јавну функцију, уз дужност да води рачуна не само о интересима пацијента, већ и о интересима друштвене заједнице. Понекад су те
одговорности у међусобном конфликту, што доводи до озбиљних етичких дилема.
▲Са социјализацијом медицине, све јаче долазе до изражаја јавне функције лекара и других здравствених радника. У том смислу у свом раду лекар мора чинити све и користити сва расположива средства да се пацијенту у току медицинског третмана не нашкоди: постављањем погрешне дијагнозе, нехатом, примењеним третманом итд.
Ово начело које се у првим кодексима односило пре свега на ненаношењу телесног бола, данас је проширено и на ненаношење душевног бола. Болестан човек је оптерећен је патњом, напетошћу, срџбома, надом, искушењима, а највише очекивањима у излечење. Медицински радници зато у свом раду требају поштовати осећај дужности према ономе што етика налаже али и испољити саосећање са патњом и болом кроз које пацијент пролази.
| |||