Душан Раденковић — разлика између измена

нема резимеа измене
({{за мало па изабрани}})
Нема описа измене
==ДУШАН РАДЕНКОВИЋ (1892-1942)==
===редитељ и драмски првак===
 
[[Слика:Dusan Nedeljkovic.JPG|left|thumb|Душан Раденковић]]
<b>Душан Раденковић</b> ([[4. јул]]а [[1892]] - [[21. јануар]]а [[1942]]), српски редитељ и драмски првак.
 
== Животопис ==
Душан Раденковић рођен је у [[Велики Шиљеговац|Великом Шиљеговцу]] код [[Крушевац|Крушевца]], 4. јула [[1892]] г. по ст. календару. У ратовима од [[1914]] до [[1919]] г. био је војни обвезник. Почео је да глуми [[1911]] г. Од 1 септембра [[1920]] до 1 септембра [[1924]] г. био је члан Народног позоришта у [[Сарајево|Сарајеву]]. Годину пре тога провео је у [[Скопље|Скопском]] позоришту. 1 септембра [[1924]] г. постао је члан [[Народно позориште (Београд)|Народног позоришта]] у [[Београд]]у где је остао до своје смрти. [[1937]], Указом од 27 септембра, постављен је за редитеља Народног позоришта у петој чин. групи. [[1931]] до [[1932]] г. провео је у [[Бања Лука|Бањa Луци]] као управник тек основаног Позоришта које је с успехом организовао. Дуго времена вршио је дужност генералног секретара [[Глумачко удружење|Глумачког удружења]]. На том положају бранио је, с много части и умешности, глумачки сталеж и изборио му оно место у нашем друштву које му је припадало према његовој стварној вредности и способности. За свој уметнички и организаторски рад одликован је [[орден Белог орла|орденима Белог орла]] V степена, [[орден Св.Саве|Св. Саве]] V и IV степена и [[Југословенска Круна|Југословенском Круном]] IV степена. Умро је на почетку поподневне претставе [[Ђидо|»Ђида«]], [[21 јануар]]а [[1942]])
 
=== Чланак објављен поводом изненадне смрти Душана Раденковића= ==
 
У среду, 21 јануара, на почетку поподневне претставе [[Ђидо|»Ђида«]], умро је изненада, у ложи дежурног редитеља, Душан Раденковић, један од највећих драмских уметника српске садашњице, једна од најпопуларнијих позоришних личности Београда. Умро је као што умиру праведници, одједном, без даха, као пресечен горостас; и умро је још релативно млад, у пуној мушкој снази, на врхунцу своје глумачке зрелости. Умро јв смрћу којој и богови завиде.
Ако је иједна смрт била праведничка, ова је то била одиста. Душан Раденковић умро је на дужности, ведар, раздраган топлом [[Даворин Јенко|Јенковом]] музиком која је баш навештавала популарни мотив пастирске фруле... док се указивао декор [[Мачва|мачванске]] шуме, обасјан сунцем на заласку, а из даљине почињали хорови сеоске омладине. С том визијом у очима, које су се гасиле, отишао је Душан Раденковић Богу на истину.<br>
С том визијом и са једним сазнањем, врло драгоценим: да је нови глумачки нараштај Српског народног позоришта, досад мало запажен, баш у овом »Ђиду« дошао до пунијег израза, да је овде потврдио своју вредност и изборио своје место на сунцу. А то је била Раденковићева заслуга. Дајући, као редитељ, једну нову светлост »Ђиду«, Раденковић је давао младошћу која је ову пасторалу тумачила, младим глумцима, младим и свежим хором — једним скупом наивне ведрине који своју глумачку невештину крије дивном узбуђеношћу својих устрепталих срца.<br>
Он је био прозрео тајну успеха »Ђида« који се на дан његове трагичне смрти давао осми пут пред распроданом Кућом: овај кошмар разбуктале младости, ведрих зачикавања, наивне песме и светлости с родних њива. Да би трајно живео, овај »Ђидо« треба да је остварење једне младости која се глумачки тек рађа. То је такође једно од великих дела позоришног уметника Душана Раденковића, нажалост прво и последње његово редитељско дело на београдској сцени: да се само свестраном обновом, и духовном, не само материјалном у декору и костиму, може дати сјај једном комаду који је изгледао готово заборављен. У овој чињеници, међутим, треба тражити и другу: Душан Раденковић је волео сне који долазе, давао им право на места која други, духом мање снажни од њега, држе, с неуморном упорношћу, за себе резервисана. То је људски и свељудски потез у карактеру овог великог глумца без сујете који је зло враћао добрим, а своју личну уметничку каријеру умео да подреди, без размишљања, општим социјалним интересима својих професионалних колега. Стога је умро као праведник, тихо, без јаука; као праведник у борби за један уметнички идеал и као војник на дужности, усправан и ведар и у смрти, окружен тужном пажњом оних који су га волели.
 
=== Сећања на Душана РаденковиЂа=Раденковића ==
 
У београдској [[Обнова|"Обнови"]] од 24 јануара даје г-ђа [[Жанка Стокић]], одлична уметница нашесрпске сцене, своја сећања на Душана Раденковића. У опширном разговору са сарадником овог дневника, г-ђа Стокић евоцира своје успомене на први сусрет с младим глумцем, у почетку прошлогI. св.рата рата, у Крушевцу, у [[Делиније]]вој позоришној групи. Раденковић је тада, иако врло млад, сјајно играо многе главне роле у нашем националном репертоару, [[Селимбег]]а у Ћоровићевом „[[Зулумћар]]у", [[Хајдук Станкo|Хајдука Станка]] у истоименој драматизацији Веселиновићева романа, [[Хасанагa|Хасанагу]] у [[Алекса Шантић|Шантићевој]] [[Хасанагиница|„Хасанагиници"]]. Његов занос за позориште, понесен младалачким полетом, вели г-ђа Стокић, није познавао препрека.
 
Раденковић је играо с много срца, као што се уопште играло у то време, без обзира што су материјални услови Делинијеве групе били више него незнатни. Ускоро се г-ђа Стокић растала са симпатичним плећатим младићем који се повлачио преко [[Албанија|Албаније]] да се најзад нађе у [[Бизерта|Бизерти]], где је са својим глумачким друговима основао [[војничко позориште]]. Први пут после прошлог рата срела се г-ђа Стокић са Раденковићем у Скопљу, приликом једног гостовања на тамошњој сцени. „Остао је исти онај снажни млади човек ведра осмеха и племенита срца. У тренутку сам заборавила да се толико дуго времена нисмо видели... јер, био је то човек који се не може заборавити".
Г-ђа Стокић осврће се најзад на социјално деловање Душана Раденковића. „Никада глумачки сталеж неће никоме бити толико захвалан као њему за свој данашњи положај у нашем друштву које понекад није било у стању да у глумцу види нешто друго сем човека плаћеног да засмејава и растужује..." Топла сећања г-ђе Стокић на умрлог уметника, дана непосредно и инспирисана великим болом за преминулим другом и пријатељем, остаће у историји српског позоришта као занимљив документ правог другaрског осећања и разумевања за туђе уметничке напоре.
 
== Литература ==
*литература: [[Српска сцена]] бр.9, 1942 г.
 
{{за мало па изабрани}}
 
[[Категорија:Српски редитељи]]
[[Категорија:Српски глумци]]
[[Категорија:Позориште]]
[[Категорија:Драма]]
3.583

измене