Црквени канони или правила и одредбе хришћанске етике, [[Богослужење|богослужења]], дисциплине [[клирклер|клира]]а, [[Монаштво|монаштва]], црквене организације и [[Јурисдикција|јурисдикције]], које су прогласили васељенски или помесни сабори. Уопштено, канони представљају црквено законодавство које формира предмет канонског права. Сем [[догмат]]а, који чини предмет вере и указује на међе традиције, а има карактер дефиниција (ορος, finis) је канони који треба да се поштују јер су сагласни са догматском традицијом, у духу су учења вере. Канон је облик или садржај у којем се примењује учење; стога се он не може посматрати теоретски нити као допунска власт. Црква има не само моћ да указује на дисциплину клира и пастирски живот лаика него и одговорност да се изјасни у различитим ситуацијама и моментима (Дела 15,26-29; 1. Тим. 3,15). Вршећи ту власт, Црква примењује [[Икономија|икономију]], то јест користи каноне у одређеним посебним условима и у својим сталним пастирским потребама.
