Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
}}
{{Историја Мађарске}}
'''Мађарско-румунски рат''' ({{јез-мађ|1919-es magyar-román háború}}; {{јез-рум|Războiul Maghiaro-Român din anul [[1919]]}}) је рат вођен између [[Краљевина Румунија|Краљевине Румуније]] и [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]. Избио је марта, а трајао до августа 1919. године. Избио је због [[Трансилванија|Трансилваније]], која је припојена Румунији [[1. децембар|1. децембра]] [[1918]]. године „Прокламацијом о уједињењу“. Она је донета у [[Алба Јулија|Алба Јулији]] и усвојили су је трансилвански [[Румуни]], у чему их је подржала депутација трансилванских [[Саси|Саксонаца]] (Саси), али не и [[Секељи]] ([[Мађари]]) и [[Немци]] из [[Банат]]а. Априла [[1919]]. године на власт у Мађарској дошли су бољшевици, обећавши повраћај изгубљених територија, и прогласили су Мађарску Совјетском републиком. Армија нове владе брзо започиње дејства за повраћај Трансилваније, али Румунија врши контранапад и окупира велики део територије Мађарске, укључујући и престоницу [[Будимпешта|Будимпешту]]. Мађарска Совјетска Република је уништена и нова мађарска власт започиње бели терор у земљи. [[Румунска војска (1914—1918)|Румунска војска]] се повукла из Мађарске марта [[1920]]. године.
 
== Позадина ==
Након [[аустро-угарска нагодба|нагодбе из 1867. године]] успостављена је [[Аустроугарска]] дуална монархија, у којој је Мађарима обезбеђена аутономија над југоисточним делом монархије: између осталог и у Трансилванији, где је постављен мађарски бироктратски апарат<ref>[http://books.google.com/books?id=dr7Yz98twWQC&pg=PA4&dq=transylvania+1867&hl=sr&ei=shlcTKepHomA4Qbc79z2AQ&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=7&ved=0CEkQ6AEwBg#v=onepage&q=1867&f=false -{The road to Romanian independence by Frederick Kellogg}-], Приступљено 6. 8. 2010.</ref>, и у Словачкој, у којој је политика мађаризације изазвала емиграције.<ref>[http://books.google.com/books?id=vv_j--ahNJwC&pg=PA283&dq=Slovakia+1867&hl=sr&ei=QyhcTOTwHJHf4gbF_uGNAg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CCoQ6AEwAA#v=onepage&q=Slovakia%201867&f=false -{A political chronology of Europe Аутор by Europa Publications Limited}-] 6. августа 2010.</ref> Фаворизујући Мађаре, друге по величини етничке групе у држави, бечка влада је изазвала незадовољство код осталих етничких група попут Чеха и Румуна.<ref>Cornwall, Mark. Last Years of Austria-Hungary: [http://www.amazon.ca/Last-Years-Austria-Hungary-Multi-National-Twentieth-Century/dp/0859895637 A Multi-National Experiment in Early Twentieth-Century Europe], 2nd ed. Exeter: University of Exeter Press, 2002.</ref>
 
Аустроугарска монархија водила је многе војне операције током [[Први светски рат|Првог светског рата]] борећи се против [[Руска Империја|Руске ИмперијеРусије]], [[Краљевина Италија|Италије]], [[Краљевина Србија|Србије]] и [[Краљевина Румунија|Румуније]], али уз помоћ савезничке [[Немачко царство|Немачке]]. Са поразом [[Централне силе|Централних сила]] [[1918]]. године нестала је дуална монархија. [[Астер револуција|Астер револуцијом]] октобра 1918. године. [[Мађарска]] је постала потпуно независна. Новом Народном Републиком управљала је либерална влада [[Михаљ Карољи|Михаља Карољија]].
 
=== Румунија ===
{{Главни чланак|Старо Румунско краљевство}}
У периоду између [[1859]]. и [[1881]]. године изграђенонастала је [[СтароУједињене РумунскоКнежевине|румунска краљевствокнежевина]]. ОвоОва краљевство насталодржава је настала уједињењем двеју бивших кнежевина, [[Кнежевина Влашка|Влашке]] и [[Кнежевина Молдавија|Молдавије]], под [[персонална унија|персоналну унију]] тадашњег молдавског кнеза [[Јан Александру Куза|Јана Александруа Куза]] (имају истог владара, али су и даље формално раздвојене), док је трећи део, где су [[Румуни]] чинили већину, [[Трансилванија]], остао и даље под [[Хабзбурзи|хабзбуршком]] влашћу. Избијањем [[Први светски рат|Првог светског рата]] [[1914]]. године [[Краљевина Румунија|Румунија]] је остала неутрална. Међутим, [[август]]а [[1916]]. године у [[Букурешт]]у је закључен споразум са [[Антанта|Антантом]]. По том споразуму Румунији су, у замену за њен улазак у рат на страни Антанте, биле обећане територије које су насељавали углавном Румуни.
 
Румунија није имала много успеха након објаве рата. Иако су по избијању рата били окупирани делови Трансилваније, обухватни напад [[Централне силе|Централних сила]] довео је до губитка Влашке и [[Добруџа|Добруџе]]. Румунија је била ограничена на [[Молдавија|Молдавију]] у јануару [[1917]]. године, која је одржавана уз помоћ савезничке [[Руска Империја|Русије]]. После [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]] Русија излази из рата, што је потврђено [[брест-литовски мир|споразумом у Брест-Литовску]] марта [[1918]]. године. Препуштени сама себи, Румунија је већ у децембру 1917. године закључила примирје са Централним силама. Искористивши [[Руски грађански рат]], Румунија је извршила априла 1918. године аншлус румунски већински насељеном [[Бесарабија|Бесарабијом]]. Под притиском Централних сила румунски премијер [[Александру Маргиломан]] 7. маја 1918. године потписује мир у Букурешту, који укључује територијалне губитке, и који траје до победе Антанте у [[Западна Европа|западној Европи]] 1918. године. Међутим, краљ [[Фердинанд Румунски|Фердинанд I Хоенцолерн]] га не потписује.
За време владе [[Михаљ Карољи|Михаља Карољија]] преостали мађарски војници су морали да се повуку због политичког притиска [[Антанта|Антанте]] у [[Кришана|Кришану]], док је [[Банат]] у међувремену потпао под контролу [[Краљевина Србија|Срба]] и Француза. С друге стране, новонастала [[Чехословачка]] запосела је [[Словачка|Словачку]]. Међу чланицама Антанте владало је подељено мишљење што се тиче питања како треба да изгледају будуће границе у југоисточној Европи. [[Уједињено Краљевство|Велика Британија]] жели равнотежу снага, док [[Француска]], међутим, жели да ојача своје савезнике ([[Краљевина Румунија|Румунија]], [[Краљевина Србија|Србија]]). Мађарска је, стога, требало да прихвати територијалне губитке.
 
Дана 20. марта 1919. године Антанта је обавестила мађарску владу да ће територије, укључујући и линију [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]] бити одобрене Румунији.<ref name="Gyula Juhász">Gyula Juhász: Hungarian Foreign Policy 1919–1945. Budapest 1979, стр. 14–27</ref> Либерални режим Мађарске под Карољијем је након последњих територијалних губитака изгубио популарност, те су представници те странке поднели оставку 21. марта 1919. године препустивши власт [[комунизам|комунистима]], који су створили нову комунистичку државу познату као [[Мађарска Совјетска Република]].
 
Успон Мађарске комунистичке партије био је брз. Партија је била основана у московском хотелу 4. новембра 1918. године. Основала ју је група мађарских заробљеника и комунистичких симпатизера. Након што су формирали Централни комитет, послали су своје чланове у Мађарску да би регрутовали нове чланове. Пропагирали су идеје партије и радикализовали Карољијеву владу. Фебруара 1919. године партија је бројала између 30.000-40.000 чланова, укључујући многе незапослене бивше војнике, младе интелектуалце, и [[Јевреји|Јевреје]].<ref name="U.S. Library">[http://www.workmall.com/wfb2001/hungary/hungary_history_hungarian_soviet_republic.html -{Hungarian Soviet Republic. U.S. Library of Congress Country Study}-] 30. јула 2010.</ref> Истог месеца, Бела Кун је био затворен због подстрекавања на нереде, али његова популарност је скочила када је један новинар известио да га је претукла полиција. Кун је пуштен тријумфално из затвора када су социјал-демократесоцијалдемократе предали власт „Народним комисарима“, који су прокламовали Мађарску Совјетску Републику 21. марта 1919. године.
 
Комунисти су написали привремени устав, гарантујући слободу говора и окупљања; бесплатно образовање, право на језик и културу националних мањина<ref>[http://www.workmall.com/wfb2001/hungary/hungary_history_hungarian_soviet_republic.html -{The Library of Congress Country Studies – Hungarian Soviet Republic}-] 6. јула 2010.</ref> (што није заживело до краја у пракси),<ref name="U.S. Library"/> као и друга права. Такође је предвиђено право гласа за све изнад осамнаест година, осим свештенства, „бивших експлоатора“, и још других. Дана 25. јуна Кунова влада објавила је диктатуру пролетеријата, национализовала индустријска и комерцијална предузећа, станове, банкарство, медицину, културне институције, као и све поседе који су имали више од 40,5 хектара. У настојању да обезбеди своју владавину комунистичка власт је пребегла насиљу. Револуционарни трибунал је наредио око 590 погубљења, укључујући и неке за „злочине против револуције“.<ref name="U.S. Library"/>