Милански едикт — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 44:
THE COLLECTION OF SCIENTIFIC WORKS[http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik7/PDF-VII/26%20Dusan%20Popovic.pdf], Приступљено 17. 4. 2013.</ref>}}
 
Година [[313]]. када је донет Милански едикт, слави се као један је од најважнијих датума у светској [[историја|историји]]. Обелодањивањем овог акта, [[Константин Велики]] и његов савладар Валерије Лициније (чија се улога најчешће занемарује), усмерили су токове [[историја|историје]] у новом правцу. У том процесу Константин је свакако најважнија историјска личност. Спроводећи реформе, које је започео још [[Диоклецијан]], он је допринео да [[Римско царство]] изађе из кризе у коју је запало током [[3. век]]а. Константин је то успео; због подршке и отворених симпатија према [[хришћанство|хришћанству]] и њеној Цркви, као доминантној верској сили у оквиру Римског царства, због пребацивања престоница са Запада на Исток и због чињеници да је био војсковођа који није изгубио ни једну битку (како против варвара тако и у грађанским ратовима унутар Рима). „Наравно, требало је да прође неколико деценија после Константинове смрти и да тек око [[380.]] године, под царем [[Теодосије Велики|Теодосијем Великим]], хришћанство постане и државна религија Римског царства“.<ref name="Радић">Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. ''Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и Милански едикт'', ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013 </ref> Тим чином Константина и његових следбеника политичка и друштвена позиција [[Црква|Цркве]] у четвртом веку се радикално променила. Црква је постала службени орган Империје, уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.<ref>M. Anastos, ''The Edict of Milan'', Revue des Études Byzantines 25(1967), 13-41.</ref><ref>T. Christensen, ''The So-Called Edict of Milan,'' Culture Medieval 35 (1984), 129-175.</ref><ref>S.Corcoran, ''The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284-324'', Oxford 2000, 66,158-160.</ref><ref>A. Cameron, ''Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity'', у E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee, ''Constantine the Great''. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.</ref><ref>J. Elser, ''Imperial Rome und Christian Triumph'', New York 1998.</ref>
{{цитат2|''Константин је заслужан и што је хришћанство установио, не као свеукупно победничку силу, већ као једну, мада значајну, међу многим другим опцијама. Ово прилагођавање био је оштроуман чин, јер су њиме не само признате неизбежне и у основи непомирљиве разлике између кључних чланова популације у Царству, већ су и предузети први кораци да се оне измешају кроз стварање услова за мирољубиву коегзистенцију.''<ref>Николаос Гиолес, ''Градитељство Константина Великог на истоку'', Ниш, Симпозијум: „1700 година од проглашења Константина за императора, 306-2006“ [http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf Зборник радова, 5 свеска (2007)], Приступљено 17. 4. 2013.</ref>}}
Ако имамо у виду да данас живимо у Свету у коме су веома често ратни сукоби последица непоштовања верске толеранције и уважавања других вера и религија, постаје много јасније колико је [[Милански едикт]] велика цивилизацијска тековина, и подухват испред свог времена са ванвременским значајем.<ref name="Радић"/>