Католичност — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м разне исправке
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 3:
'''Католичност''' ({{Јез-грч|καθολικη}} — ''универзалност, васељенскост'') или '''саборност''' представља једно од [[четири обележја Цркве]] (''„једна, света, саборна и апостолска Црква“'').
 
Појам католичанска Црква ({{Јез-грч|η καθολικη εκκλησια}}) први пут је употребио [[Игњатије Богоносац]]: ''„Где је [[ХристХристос]]ос тамо је и саборна Црква.“'' (Смирњанима 8, 2).
 
== Католичански карактер Цркве ==
 
Црква има католичански карактер, у смислу васељености, будући да је ''„послата“'' да објављује [[Јеванђеље]] Христово ''„до краја земље“'' (Дела 1,8). Католичност најбоље указује на ''„екуменско“'' отварање и мисионарску динамичност Цркве, позване да обухвати сва места и сва времена, све културе и народе на земљи. Црква је католична и у односу на историју Спасења будући да чува континуитет са њеним апостолским пореклом потпуно манифестованим на дан [[ПедесетницаДухови (празник)|Педесетнице]]. Она је католична и у смислу освећења у историји Царства Божијег, заједнице која опитно најављује [[есхатологија|есхатолошку]] заједницу.
 
== Западно и источно схватање католичности ==
Ред 17:
{{оригинално истраживање}}
 
Универзалност, дакле, не исказује садржај католичности. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у слању [[апостолапостоли|апостола]]а, као и силазак [[Свети дух|Светог духа]] на Педесетници, него и њен видљиви аспект, институционални, историјски. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида космичку димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И сам [[Кирил Јерусалимски|Свети Кирило Јерусалимски]], кога г. [[Георгије Флоровски]] наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што је крштење по суштини тајна саборности Цркве. [[Мисија]] је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи: ''„А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“'' (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да је [[Православна црква]] током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутарњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску ситуацију. Уз све то, католичност није апстрактан појам. А [[еклисиологија]] која не схвата значај васељености (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе.
 
== Види још ==