|
Динамичан развој прекинут је после катастрофалног [[Земљотрес у Црној Гори 1979.|земљотреса]] од [[15. априла]] [[1979]]. у којем су поред људских и материјаних губитака ненадокндиву штету претрпели културноисторијски споменици, а нарочито типична и аутохтона рурална насеља и старе урбане целине Улциња, Бара, Будве, Котора и Херцег Новог.
[[Датотека:Igalo2 by Klackalica.jpg|450 × 350px|мини|Игало, Бока Которска]]
== Природа ==
Поред залива Боке, у југоистоцном Приморју (црногорском приморју у сирем смислу) истицу се Будвански и Барски залив и затони Петровца, Луцице, Буљарице, Улциња и др. Затони су постали абразијом у меким стенама, а између њих су полуострвски вртови од крецњака или силикатних стена. У меким флисним стенама развиле су се и приморске заравни - Будванско, буљарицко, Барско и Улцињско поље са Зоцајским блатом и Схаским језером.
Обалска зона југоистоцног Приморја је висока и изграђена од крецњака, иза којих се налази флисхна зона. Цела обала од Будве до Спица одликује се високим клифовима од тријаских крецњака, цији слојеви падају према копну, док су главе слојева окренуте ка мору. Абраизје је местимицно пробила клифове и 120м сироку крецњацку баријеру и засла у флисхну зону иза крецњака. Посто је флисх мекси и лаксе се абрадира, у њему су створени полукрузни затони са крецјацким ртовима на крилима и ниским песковитим залима у залеђу (позната зала пасхтровицког Приморја). Улцињска обала састоји се од мексхих и цхврстих стена, те је са селективном абразијом изграђена назупцхана обала. Клинасти затони у мексхим стенама увлаце се између ртова од отпорнијих стена.
Поред зала у јуогистоцном Приморју се истице јосх један интересантан облик абразионе акумулације. Острвце и град Св. Стефан, спојени су песцаном превлаком (томболом) са суседним копном, те је острвце преограцено у полуострво. Исти је слуцај са скољем од тријаских крецњака на којем лези Будва.
Слицно Ловцену, који се дизе изнад Боке, у пастровицко-улцињском Приморју јављају се три планине, које су по полозају приморске, али висином премасусу горњу границу до које допире Приморје у континенталном залеђу. То су планине: Румија, Суторман и Созина.
Румија (1 593 м) се дизе изнад скадарског језера и Барског поља. Ова крецњацка планина пруза се динарски. Гребен јој је разбијен дубоком преседнином (Бијела скала, 903 м), преко које води пут од Бара до села поред Скадарског језера. Низхи делови Румије су посумљени, а планински гребен је го. Румија се према северозападу наставља на Суторман.
Планина Суторман (1 182 м) је одвојена од Румије преседлином Суторман, ције се дно налази на надморској висини од 844 м. Ова преседлина између Румије и планине Сутормана, односно Созине, налази се на 8 км северно од Бара. Преко преседлине прелази пут између Бара и Вирпазара, који спаја Зетску равницу и Скадарску потолину са Јадраном.
Планина Созина (934 м) дизе је јузно од изворисних кракова реке Црнкице, северозападно од Сутормана.
== Становништво ==
| 