Луј де Број — разлика између измена

У својој докторској тези из [[1924]]. увео је хипотезу о електронским таласима, односно претпоставио да електронима у покрету треба придружити и таласна својства. Пре њега, захваљујући [[Алберт Ајнштајн|Ајнштајновом]]овом објашњењу [[фотоелектрични ефекат|фотоелектричног ефекта]] и [[Макс Планк]]овом објашњењу зрачења [[Апсолутно црно тело|апсолутно црног тела]], указала се нужност да се зрацима светлости (ЕМ зрачења) придруже и честична својства. Де Број је стога поставио обрнуто питање: Ако светлост осим таласних поседује и честична својства, да ли онда честицама супстанције, као што су, на пример, електрони, треба такође, осим честичних, придружити и таласна својства?

Ову његову претпоставку о таласним својствима честица супстанције научна јавност у први мах примила је са неверицом, па чак и са подсмехом. Међутим, његову теорију су потврдили Џермер и [[Клинтон Дејвисон]] [[1927]]. у експерименту, којим је доказана дифракција електрона на кристалима. Дифракциона слика је била доказ таласне природе електрона. За рад на таласној механици и откриће таласне природе електрона добио је [[Нобелова награда за физику|Нобелову награду за физику]] [[1929]]. Једна од примена његовог открића је [[elektronski mikroskop|електронски микроскоп]], који је имао много већу резолуцију од оптичких микроскопа јер је таласна дужина електрона много краћа од таласне дужине светлости. Луј де Бројева хипотеза постала је тако један од основних постулата нове таласне или [[Квантна механика|квантне механике]], али такође увела у физику и проблем тзв. [[таласно честични дуализам|таласно честичног дуализма]]. Као илустрација овог феномена данас се најчешће наводи експеримент дифракције електрона на двоструком прорезу, као нова варијанта некадашњег [[Јунгов експеримент|Јунговог експеримента]], који је раније већ послужио за доказ таласне природе светлости.