Марко Тулије Цицерон — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: уклоњен шаблон: Link FA |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 23:
== Животопис ==
Родио се ван [[Рим]]а, на земљишту [[Волски|Волска]], у [[Арпин]]у (Arpinum), где и популар Марије. Његово презиме, Tullius, није латинско него [[Етрурци|етрурско]]. Цицерон је био човек из „витешког реда“ (ordo equestris). У родном Арпину његова породица, Tullii, била је повезана са другим угледним породицама ове ниже аристократије којој су припадали и Marii. Када се родио Цицерон власт његова деде, који је управљао целим имањем и породицом, још је била неокрњена. Велики унук описао је овог старца, па знамо да је овај домаћин (pater familias), слично [[Марко Порције Катон Старији|Катону Старијем]], пружао отпор туђинском, грчком утицају. Према речима Цицероновог деде, за италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају. Као што ће неколико деценија доцније [[Хорације
У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који је својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике. Добио је почасну титулу „отац отаџбине“ (pater patriae) када је године 63. п. н. е. сузбио [[Луције Сергије Катилина|Катилинин]] покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао је увек suo anno — сваку је службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим [[Филипике|Филипикама]] устао против свемоћног [[Marko Antonije|Марка Антонија]]. Био частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник [[Салустије]], и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту је оцену историчар Салустије, дао [[Марко Порције Катон Старији|Катону Старијем]] али је Цицеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Цицеронова [[проза]] остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике.
|