Мелодрама — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 77.46.190.254 (разговор) на последњу измену корисника BokimBot |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 4:
== Историјат ==
Мелодрама настаје као другоразредна, споредна позоришна међупредстава, која се изводи између чинова једног драмског комада. Радња не завизи од ријечи већ се сва састоји од виђења једног кретања које је постајало све велељепније и сложеније. Ова представа све више има склоност према скпектаклу. У тим међуиграма се није могла испричати прича, мада и то није правило, јер се 1565.г. и у њој успјела развити прича о [[
Године 1585. и 1589. у [[Фиренца|Фиренци]] су се давале двије представе у којима је овој грани позоришне умјетности пружена могућност пуног замаха и у којима су утврђени главни тематски и лингвистички елементи будућег развоја мелодраматског позоришта. У обе ове представе родоначелник међуигара био је [[Ђовани де Барди]], учени племић са двора [[Медичи]]ја , док је рад на сценографији био повјерен дворском [[Архитектура|архитекти]] [[Бернард Буонталенти|Бернарду Бонталентију]], познатом по томе што је у Фиренци подигао неке од најљепших палата [[Маниризам|„маниристичком“]] стилу. У тим представама позорница се за сваку међуигру из основа мијењала. Механичка машинерија иза сцене је омогућавала да се без кретања људи на позорници, помичу облаци од љепенки на којима сједе људи, да лебдећи прелијећу позоришну сцену или да израњају из позадине позорнице на неком брежуљку. Међуигара је обично било шест, од којих су прва и посљедња сматране [[Пролог|прологом]] и [[Епилог|епилогом]]. Четири средишње су представљале четири елемента од којих је, према [[Аристотел]]овој физици, створен свемир. То су Вода, Ваздух, Земља и Ватра. Пошто тоније била [[Алегорија|алегоријска]] представа, све се завршавало на томе да су се на позорници постепено појавила четири царства: Море, Небо, Земља и Пакао - то јест цио свемир, као да се тиме хтијело доказати да су могућности позоришног приказивања неисцрпне. <ref name="Саничани" />
Ред 18:
У другој половини вијека та тема је добила епизодно обиљежје и уклопљена је у мелодраму првенствено зато да би се задовољила тежња за разноврсношћу, као и из поштовања традиције, а мање због унутрашње повезаности радње и неког нарочитог осјећања потребе за таквим потупком.
Игра љубави и случаја, како би рекао Мариво – а поред ње и склоност према сентименталном сликању ликова, постаје коначно најбитнији елеменат садржаја. Саставни дио нове тематике прећутно постаје сликање аристократског дртуштва и његових обичаја. На једној представи у [[Пјацола|Пјацоли]] коју је организовао [[Венеција|венецијански]] племић [[Марко Контарини]], живот аристократије приказан је управо елементима којима се искључиво користи позориште, јер се от тих позоришних елемената господски живот и састоји (лов, трке колима). Разлика између позоришта и друштвеног живота је у извјесном смислу укинута. То је у једној представи, од које је остала само дејломична успомена, остварио [[Ђан Лоренцо Бернини]], приказујући на позорници гледаоце који су присуствовали представи. То брисање граница између позоришта и живота, по Бернинијевом мишљењу, није нешто чему би се морали радовати. Напротив, близак схватању свог савременика, великог [[Шпанија|шпанског]] писца [[Педро Калдерон де ла Барка|Калдерона]]
Сценографија која у позоришту седамнаестог вијека има проворазредан значај, и сама узима учешћа у тој великој промјени. Представе у слободном простору су све ријеђе. Све чешће су у велељепним палатама, краљевским уређеним двориштима, дивним парковима. Аристократе су све више глумци у представама. Њима импонују улоге митских јунака које присвајају. Такве су представе на [[Беч|бечком]] двору за коју сценографију ради [[Лудовико Бурначини]]. Сценографија са архитектонском темом доживљава пун сјај у идућем вијеку нарочито захваљујући породици [[Гали Бубијен|Гали Бибијена]] , чији је родоначелник [[Фердинандо]] доживио европску славу, захваљујући примјени такозваних „угаоних перспектива“ то јесте перспектива које су имале двије тачке стјецишта. Том перспективом је коначно разбијена једнолична, симетрична визија са једним средиштем, која је доминирала током готово цијелог 17. Вијека.
| |||