Московски кремљ — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: уклоњен шаблон: Link FA
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 2:
[[Датотека:Moscow Kremlin from Kamenny bridge.jpg|мини|350п|Московски Кремљ]]
 
'''Московски Кремљ''' ({{јез-ру|Московский Кремль}}) је [[Историја|историјски]] утврђени комплекс у самом центру [[Москва|Москве]], окружен [[Река|реком]] [[Москва (река)|Москва]] (на [[југ]]у), [[Црвени трг|Црвеним тргом]] (на [[исток]]у) и [[Александрова башта|Александровом баштом]] (на [[запад]]у). Један је од најпознатијих [[Кремљ|кремаља]] (руских [[цитадела]]) и укључују четири палате, четири катедрале, а опасан је [[Кремаљски зид|Кремаљским зидом]] са [[Кремаљске куле|Кремаљским кулама]]. Комплекс служи као званична резиденција [[Председник РусијеРуске Федерације|Председника Русије]].
 
== Историја Кремља ==
Ред 10:
'''Москва''' је настала и развијала се око утврђеног седишта владара, на почетку обласног, а по премештању престонице у Москву и владара руске државе.
Још у [[11. век]]у јављају се градови у долини реке [[Волга|Волге]], као што су [[Владимир (град)|Владимир]] и [[Ростов]]. Почетком [[12. век]]а, [[Руси]] почињу интензивније да колонизују долину Волге. Због притиска номадских племена, политички центар Русије тог доба премешта се са обала [[Дњепар|Дњепра]] ка истоку, у горњи ток Волге. Највећа колонизација, за овај рад важне територије, почиње средином [[12. век]]а, сеобом ратничких племена на територију кнежевине [[Владимир-Суздаљ|Суздаљ]], којом је у то време владао [[Јуриј Долгоруки]], син [[Кијевска Русија|кијевског]] кнеза [[Владимир Мономах|Владимира Мономаха]], са седиштем у граду Владимиру. Преношењем центра државе у долину горње Волге отворени су нови трговачки путеви према [[централнасредња Азија|централној Азији]], уместо старих, који су спајали стару руску престоницу [[Кијев]] са [[Константинопољ]]ом и немачком [[Ханза|Ханзом]]. Територија данашње Москве је у то време лежала на раскрсници важних копнених и речних трговачких путева. Тај простор, окружен двема рекама, реком [[Москва (река)|Москвом]] и [[Неглина|Неглином]], са једне стране и густим шумама са друге, представљао је природно утврђење које је становништву давало велику предност у одбрани свог насеља од пљачкаша и освајача. Тако повољна геостратешка позиција била је пресудна да се баш то насеље развије у тако снажан градски центар, доминантан над суседима и конкурентским градовима.
 
[[Датотека:Цар-звоно.JPG|мини|220п|[[Цар-звоно]] (1733-35)]]
Ред 21:
=== Историјски развој московског Кремља ===
[[Датотека:Звоник Ивана Грозног.JPG|мини|лево|250п|Звоник Ивана Грозног (16. век)]]
Током више од осам векова постојања, изглед Кремља се више пута мењао. Свака епоха руске историје и владари који су их обележили, оставили су свој траг у изградњи и развоју згуснутих кремаљских грађевина, од којих су [[Иван I|Иван Калита]], [[Иван III Васиљевич|Иван III]], [[Катарина Велика|Катарина II]] и [[Николај I Павлович|Николај I Романов]] имали највише заслуга за коначан изглед Кремља.
 
Историја Кремља се може поделити на три периода:
Ред 31:
 
[[Датотека:Благовјештанска саборна црква.JPG|мини|250п|Благовјештанска саборна црква. (1484-89)]]
За развој Москве и Кремља важан је период [[Монголи|монголске]] доминације, која је трајала све до распада [[Златна Хордахорда|Златне Хорде]] [[1405]]. године. Тај период је важан зато што је тада настала нова руска држава уједињена око [[Велика московска кнежевина|Велике московске кнежевине]].
 
Први велики владар “из Кремља” био је [[Иван Данилович Калита]] (1327—1341), који је од Златне Хорде успео да издејствује титулу великог кнеза и функцију скупљача руског пореза за Хорду, што му је омогућило да стекне знатно већи материјални добитак, па самим тим и политичку моћ у односу на остале руске племиће. У том периоду Москва је званично и формално преузела титулу главног града од Владимира на Волги. Руски верски поглавар Петар и његов наследник Теогност преместили су седиште руске епархије из Владимира, у који је премештена из Кијева, у Москву, чиме Москва постаје духовна и световна престоница руске државе. Такав развој догађаја дао је Кремљу централни значај у новој руској држави.
Ред 37:
Калита је све чинио да од Москве направи велики град. За време своје владавине је изградио прве важне цркве и храмове у самом комплексу Кремља: цркве Самопомазања, Арханђела Михајла, Јована Лествичника, као и цркву Спаситеља из Шуме. Такође је и обновио и оснажио бедеме Кремља. Уместо нејаких борових клада које су биле постављене око Кремља, Калита је подигао масивне зидова од храстових стабала и куле које су служиле као осматрачнице. Црква Спаситеља је једина од грађевина из те и старијих фаза развоја Кремља која је успела да се одржи и до дан-данас. Све остале грађевине страдале су у бројним ратним разарањима која је Кремљ претрпео за осам векова постојања. Ипак, остати Калитових бедема нађени су приликом реконструкције [[Велика палата|Велике Палате]] (1838—1848).
 
Први московски и руски владар који је успео војно да порази [[Татари|Татаре]] био је Калитов унук, [[Дмитриј Донски|Дмитриј Иванович Донски]]. Надимак Донски добио је после победе управо над Татарима у [[Биткабитка кодна КуликоваКуликовом пољу|бици код Куликова]] на [[Дон]]у [[1380]]. године. Велики кнез Дмитриј Иванович поставио је [[1367]]. године темеље првим каменим зидинама града Москве, односно самог Кремља. Том приликом је и проширио Кремљ за додатних 70-так метара ка истоку. За овај градитељски подухват коришћен је клесани, бели, пешчани камен. Зид је грађен као снажно одбрамбено утврђење. Бедем се састојао од два потпорна зида који су били испуњени шљунком, ради веће отпорности на ударце оружја освајача, а на њему се налазило одбрамбено оружје, као и војска која је била заштићена снажним, дрвеним грудобранима. Цело утврђење је са своје копнене стране било додатно заштићено јарком, а масивне дрвене капије, до којих су преко јарка водили мостови, биле су оковане гвожђем.
 
=== Дмитриј Иванович Донски ===
Ред 57:
У другој половини [[15. век]]а, Русија је и даље била опкољена непријатељским суседима. Литванци и Швеђани са севера и запада затварали су излаз на европска мора. Иако се [[1405]]. године Златна Хорда распала заједно са јединственом татарском државом, мада разбијена, преостала татарска племена и даље су представљала опасност са истока по руску државу. Многи значајни градови и провинције били су аутономни, независни или бунтовни. Од сјаја “белокаменог Кремља” великог кнеза Донског није остало скоро ништа. Таква нестабилности и изолованости од савремених политичких и културних токова у [[Европа|Европи]] тог доба довело је до тога да Русију заобиђу прве деценије ренесансног културног буђења које се одвијало на Западу.
 
Човек који је успео да ослободи Русију сталне татарске претње, да уједини и прошири руску државу и да је приближи Европи био је [[Иван III Васиљевич|Иван III]] (1462—1505). Оженивши се [[Византијавизантијско царство|византијском]] принцезом, кћерком брата последњег византијског цара, која је боравила у [[Рим]]у после [[Пад Цариграда (1453)|пада Цариграда]], на свој двор је довео многе римске и цариградске архитекте, сликаре, писце и многе друге мајсторе разних грана уметности. На тај начин је у Кремљ пренета мешавина византијског и италијанског културног утицаја, што се врло брзо одразило на изглед самог Кремља.
 
=== Иван III ===
 
[[Датотека:VasnecovA VMoskovskom.jpg|Кремљ под Иваном III, слика [[Аполинариј Вазњецов|Аполинарија Вазњецова]]|мини|250п]]
Политички, друштвени и културни напредак Русије подржавала је и идеологија диктирана из Кремља по којој је Русија била законски наследник Византије, а Москва самим тим “Трећи Рим”. Такође је постојало веровање да су руски владари потомци [[Стариантички Рим|римских]] императора. Користећи расположење у руском друштву створено оваквим ставовима, крунише се за цара „ујединитеља целе Русије“. Такви политички услови довели су до почетка великих грађевинских радова у Кремљу, коме је сада, као седишту цара, било неопходно дати нови сјај достојан положаја.
 
У то време, тачније [[1485]]. године, отпочела је велика реконструкција Кремља. Пре тога, [[1474]]. године, на подстицај царице, цар Иван III је послао мисију у Италију предвођену Симоном Толбузином, царевим стручњаком за архитектуру, са циљем да пронађу и доведу на Кремљ најбољег доступног архитекту. Већ следеће године са Толбузином на Кремљ је стигао Ридолфо Фираванти Аристотеле де Болоња, један од најпознатијих италијанских мајстора, не само архитектуре, већ и металургије, инжењерства, хидраулике и грађења војних утврђења. Овакве мисије су се у наредних двадесетак година још неколико пута поновиле, тако да су на реконструкцији и поновној изградњи Кремља радили најпризнатији и најбољи италијански, ренесансни мајстори [[15. век]]а.
Ред 68:
У то време је подигнут нови зид од црвене цигле са осамнаест кула од чега је најпре била изграђена Таинитски кула, као наговештај изгледа новог утврђења. За производњу те цигле било је неопходно најпре изградити циглану и упутити руске занатлије у технике и рецепте прављења погодног грађевинског материјала, што је Фираванти и учинио. На тај начин је утицај новог стила градње преко Кремља, а посредством обучавања руских стручњака, пренет у темеље руске архитектуре тог времена. Те куле су биле најупечатљивији део зидина. Биле су покривене дрвеним кровом и облик и висина су им варирали од 28 до 71 метар, у зависности од положаја и намене. Иако је новим архитектонским решењима делимично очувана специфичност и необичност старо-руске градње, утицај севрно-италијанске архитектуре је био веома препознатљив на зидинама, али посебно на дворцима и палатама које су неодољиво подсећали на ренесансне дворце северне Италије. Потпуно други случај је био са црквама и храмовима који су се налазили унутар Кремља. При њиховој изградњи и реконструкцији инсистирако се на архитектури руске и византијске традиције, што због настојања да се очува традиционални ортодоксни-византијски стил, што из страха од утицаја Рима и папе с којим руска аутокефална црква није била у добрим односима.
 
Реконструкцију Кремља је довршио [[Василиј III Иванович|Василиј III]] (1505—1533), син Ивана III, који је поново прокопао шанац између источног зида и пожаром опустошене чистине, по томе и назване Пожар - будући [[Црвени трг]]. Тај шанац је поново спојио реке Москву и Неглину и имао је одбрамбену улогу. Италијани су унели потпуно другачији стил градње. Зидови, куле, дворци које су они изградили стоје и дан-данас, изазивајући дивљење сваког ко дође у контакт са њима.
 
=== Период модерног Кремља ===
Ред 75:
Златно доба развоја Кремља је свакако било друга половина [[14. век|14.]] и и цео [[15. век]]. У том периоду Кремљ је постао седиште цара и добио је сасвим нов, велелепан изглед, стваран рукама највећих мајстора свог времена, чије ремекдело представља и дан-данас.
 
Основни облик, који је добио у време владавине [[Иван III Васиљевич|Ивана III]] и његовог сина [[Василиј II Слепи|Василија III]], одржао се током наредних векова и претрпео је већи број измена, рушења у више ратова и нових градњи које ипак нису измениле његову основну структуру. Највећа разарања у својој новијој историји Кремљ ја доживео у време [[Наполеон I Бонапарта|Наполеонових]] освајања и за време нацистичких бомбардовања у [[Други светски рат|Другом светском рату]], када је [[Вермахт|немачка војска]] дошла на само педесетак километара од самог Кремља. Занимљиво је поменути да је Наполеон, освојивши Москву, ушао у већ запаљен град, спаљен од стране саме руске војске која није хтела симбол своје историје да остави у рукама освајача. Видевши такав поступак и такву одлучност, Наполеон је схватио да је, упркос освајању и самог Кремља, изгубио рат и ускоро је отпочео повлачење.
 
Сваки руски владар или власт оставили су у кремаљској архитектури траг свог учешћа у грађењу историји Русије. Поред италијанског данас се у Кремљу могу препознати утицаји немачког, енглеског и холандског стила. Утицаји стране архитектуре су умногоме зависили од оријентације спољне политике владара.
[[Датотека:Kreml-Mauer Moskwa a.jpg|Зидине Кремља данас|мини|250п]]
Међу владарима који су остварили значајнији утицај на сам изглед Кремља је и [[Иван IV Грозни|Иван Грозни]] који је у [[16. век]]у украсио цркве, храмове и дворце. [[Михаил I Фјодорович|Михајло Романов]] је почетком [[17. век]]а обновио највећи део тврђаве и доградио оштећене делове зидина.
[[Петар Велики]] је био први руски владар после четири века који је седиште трона изместио из Москве и Кремља. Нова руска престоница постао је [[Санкт Петербург]], чија је позиција више одговарала политици приближавања Русије савременим европским културним и политичким токовима.
 
Крајем [[19. век|19.]] и почетком [[20. век]]а, јавила се идеја да се Кремљ, као споменик руске историје и културе претвори у џиновски музеј, али је [[Октобарска револуција]] [[1917]]. године прекинула те планове. Марта [[1918]]. године прва [[Совјетскисавез СавезСовјетских Социјалистичких Република|совјетска]] влада пресељена је у Москву, у Кремљ. Од тог момента па све до [[1955]]. године Кремљ је био затворен за јавност. Нова комунистичка влада није имала много разумевања за историјску и културну вредност неких од верских објеката који су срушени. На њиховом месту је подигнута зграда Војне школе. Уместо златних орлова, на кремаљске куле су подигнуте [[Кремаљске звезде|црвене звезде петокраке]], које и данас стоје. Зидине у близини [[Лењинов маузолеј|Лењиновог маузолеја]] су претворене у [[Кремаљске некрополе]], где се налазе остави заслужних совјетских грађана.
 
[[1990]]. године Кремљ је уврштен у [[Светска баштина|Светску културну баштину]] под заштитом [[Унеско|Унеска]], као јединствен културни и историјски споменик од изузетне уметничке, културне и историјске вредности.
 
Данас је Кремљ једна од највећих туристичких атракција Русије, који сваке године привуче огроман број туриста. Међутим, Кремљ је и данас политичко језгро Русије и седиште [[Председникпредседник РусијеРуске Федерације|руског председника]] и [[Влада Руске федерације|владе]], чиме је настављена вишевековна традиција Москве као језгра руске државе.
 
== Спољашње везе ==