Жан Пијаже — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 59:
На пример, према Пијажеовом мишљењу, деца млађа од десет месеци немају праву [[свест]] о материјалним објектима као нечему што трајно постоји у свету. Пијаже је овај закључак засновао на запажању да беба од десет или мање месеци престаје да тражи неки предмет, рецимо [[играчка|играчку]], оног тренутка кад га неко сакрије под ћебе. Према Пијажеу, свест о „перманентности објекта“, како је он то назвао, није урођена, већ се стиче после десет месеци старости.
Пијаже је такође веровао да деца не поседују осећај за [[
== Критика ==
Ред 69:
Исто тако, разговор с малом децом веома је непоуздан. [[Комуникација]] помоћу [[језик]]а никада није потпуно објективна и ослобођена утицаја контекста, [[emocija|емоција]], друштвених фактора, а можда и још неколико других ствари. Колико дијалог може бити непоуздан показали су Жак Мелер (''-{Jacques Mehler}-'') и Том Бевер (''-{Tom Bever}-'') са Масачусетског технолошког института током касних [[1960е|1960-их]] година.
Мелер и Бевер су извели Пијажеов [[експеримент]] да би тестирали [[свест]] о очувању [[број
Деца око пете године старости почињу да развијају способност резоновања о мисаоним процесима друге особе — „Шта тата мисли кад каже да је то...“ Ово пружа највероватније објашњење Пијажеових запажања. Сетите се на који је начин изведен експеримент. Најпре испитивач поређа чаше и флаше у два реда, тако да су међусобно подједнако удаљене, а затим пита дете у ком реду има више предмета. Након тога преуреди један од редова, тако што га продужи, па поново пита дете: „У ком реду има више предмета?“
Ред 79:
Оно што је првобитни Пијажеов експеримент заиста показао било је то да четворогодишња и петогодишња деца умеју рационално да резонују о [[мотив]]ацијама и очекивањима друге особе. То је важно и корисно откриће. Али није оно до ког је Пијаже мислио да је дошао.
Да би потврдили да деца старија од две године имају добар осећај за [[
До истог закључка довела је још једна варијација првобитног Пијажеовог експеримента. Овог пута су Џејмс Мекгеригл (''-{James McGarrigle}-'') и Маргарет Доналдсон (''-{Margaret Donaldson}-'') са Единбуршког универзитета извели [[експеримент]] у малом [[луткарско позориште|луткарском позоришту]]. Као и Пијаже, почели су тиме што су образовали два реда са истим бројем предмета и питали дете у ком реду има више предмета. Пошто би дете тачно одговорило, испитивач би се правио да гледа на другу страну, а за то време плишани меда размакао би предмете у једном реду. Кад би се окренуо, испитивач би узвикнуо: „Ох, боже, шашави меда је збркао редове. Да ли можеш поново да ми кажеш у ком реду има више предмета?“ Деца између две и пет година без изузетка давала су тачан одговор. С обзиром на то да је меда продужио један ред, што испитивач није видео, дете је вероватно сматрало разумним то што му одрасла особа поново поставља исто питање. Али, кад би испитивач поновио поступак са истим дететом, с тим што би сам размакао предмете, четворогодишња и петогодишња деца одговарала би му исто као Пијажеу, заснивајући одговор на дужини.
|