Обожење — разлика између измена

[[Атанасије Александријски]] пише "''Бог је постао човек да би човек постао бог''", а слична тврдња се може пронаћи и код других црквених отаца. Они називају човека „богом по [[благодатбожја милост|благодати]]и““ и повлаче знак једнакости између [[спасење|спасења]] и обожења.<ref name=autogenerated1 /> Онтолошке претпоставке спасења систематизовао је [[Григорије Палама]] који је срочио и теолошки речник обожења.

Према [[Максим Исповедник|Максиму Исповеднику]] приликом обожења човека на место људског деловања долази [[Божанске енергије|Божанска енергија]], која једина дејствује, а човек постаје „сличан органу (музичком инструменту)... којим (Бог) управља како благоизволи“.<ref name=autogenerated4>[http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/sloboda_i_obozenje_po_sv_maksimu.htm Православна презентација ВЕРУЈЕМ], Приступљено 17. 4. 2013.</ref> Али обожење није инертно стање, већ је непрекидно духовно напредовање. Човек вечно постаје, све више и више способан да прихвати обожујућу божанску светлост. Човечје обожење бескрајно траје због чињенице да је Божанска енергија која обожује човека „бескрајна сила“.<ref name=autogenerated4 />

Обожење је човеково назначење, јер је човек стваран према „лику и подобију“ Божијем. Она је постала немогућа због греха и смрти која је „царовала“ (Римљ. 5, 14) над људским родом до Христовог доласка, али је поново постала доступна силом [[Свети Духдух|Светог Духа]] кога је [[Христос|Христ]] послао од [[Бог|Оца]]. Обожење је [[дух]]овни преображај човека који се темељи на својству природе, али је реч о стварном превазилажењу природе. Обожење тако „спречава човека и твар да се затворе у сопствене иманентности и претпоставља човеково отварање за бескрајне димензије Божије суштине“.<ref name=autogenerated1 />

Будући да обожење није само [[благодатбожја милост|благодатни]]ни дар Светог Духа, него захтева и човекову сарадњу, оно је динамички процес, који подразумева сазревање и успињање у заједницу са Богом. [[Монаштво|Монашка]] литература хришћанског Истока нарочито је богата у описивању различитих степена у духовном напретку. Један од класика источне монашке духовности, „Лествица божанског успона“, светог Јована игумана синајског, систематски анализира човеков пут до непосредног виђења Бога. Ова монашка духовност неизбежно је имала блиске [[неоплатонизамновоплатонизам|неоплатонистичке]] паралеле.<ref name=autogenerated2 />