Сицилијанска експедиција — разлика између измена

{{Рат

|рат = Сицилијанска експедиција

'''Сицилијанска експедиција''' је назив за војни поход кога су [[415. п. н. е.|415]]. године п. н. е. против [[Сиракуза|Сиракузе]] предузели [[Атина (полис)|Атињани]] на позив [[Сегеста|Сегесте]]. Поход представља прекретницу у Пелопонеском рату. Завршен је потпуним поразом Атине након чега Спартанци преузимају превласт у рату.

 

[[Пелопонески рат]] избио је 431. године п. н. е. Главни узрок био је страх Спарте од атинске моћи. Атина је у периоду [[Пентеконтаетија|пентеконтаетије]] израсла у најмоћнију грчку државу. Превласт у [[Atinski pomorski savez|Атинском поморском савезу]] учинили су је и економски најјачом државом. Прва фаза Пелопонеског рата носи назив [[Архидамов рат]]. Назив је добила по спартанском краљу [[Архидам II|Архидаму ΙI]] који је предводио Спартанце у првим годинама рата. Рат је прве две године вођен са променљивим исходом све док куга која је 429. године п. н. е. избила у Атини није однела живот великог [[стратег]]а [[Перикле]]а. Након Периклове смрти главну улогу у Атини преузимају [[Никија]] и [[Клеон]]. Чланицама атинског архе-а уведен је нови порез за потребе рата - еифора. Године 426. Атињани односе победе [[битка код Солија|код Солија]], [[Битка код Пилоса|Пилоса]] и [[Битка код Сфактерије|Сфактерије]], али доживљавају и пораз у [[Етолска кампања|Етолској кампањи]]. Две године касније доживели су највећи пораз у Архидамовом рату у [[Битка код Делија|бици код Делија]]. Освајањем [[Китера|Китере]] и организовањем похода на [[Коринт]], ни друга страна се није нашла у бољој позицији. Спартанци су чак изнели понуду за мир. Атињани су, међутим, поставили тешке услове па је рат настављен. Спартански војсковођа [[Брасида]] пренео је тежиште борби на [[Халкидики]] где је подстицао чланице архе-а на побуну обећавајући им независност. Одлучујућа битка одиграла се код [[Битка код Амфипоља|Амфипоља]]. У самој бици победу су однели Спартанци. Погинула су обојица војсковођа - Брасида и Клеон. Спартанци су овом победом успели да издејствују мир. Атински стратег Никија (иначе присталица мира) склапа са спартанским краљем тзв. [[Никијин мир]] (на 50 година). Никијиним миром утврђено је предратно стање уз мање измене.

 

Никијин мир није задовољио ни једну од страна. Спарта није испунила одредбе мира одбијајући да преда Амфипољ. [[Беотија]] није потписала мир већ је са Атином склопила само примирје. Коринт је одбијао било какве преговоре. Чим је Спарта добила своје заробљенике, [[Ефор (Спарта)|ефори]] који су потписали мир су смењени, а на њихово место су доведени други који нису били присталице мира. Спарта раскида договор са Атином и склапа савез са Беотијом. У Атини превласт односи опозиција Никији предвођена стратегом [[Алкибијад]]ом, припадником моћне породице [[Алкмеониди|Алкмеонида]].

 

Алкибијад је успео да склопи савез са присталицама демократије на Пелопонезу, [[Елида|Елидом]], [[Мантинеј]]ом и [[Аргос]]ом. Након што је изабран за стратега, Алкибијад одлази на Пелопонез где подстиче побуну ових држава против Спарте. Охрабрене његовим присуством, демократски настројене државе Пелопонеза започињу рат са [[Епидаур (Грчка)|Епидауром]] који је одбио да приступи антилаконској коалицији. Спарта шаље помоћ Епидауру. Битка између Спартанаца са једне и Атињана и антиспартанске коалиције са друге стране одиграла се [[Битка код Мантинеје|код Мантинеје]] августа 418. године п. н. е. и завршила се поразом Атине. Антиспартанска коалиција је растурена, а њене чланице склапају савез са Спартом. Наставак Пелопонеског рата био је неизбежан.

 

[[Датотека:SizilienExpedition.png|250px|мини|лево|Кретање атинске флоте]]

 

У атинској еклесији одржано је заседање. Присталице пружања помоћи биле су предвођене Алкибијадом. На крају су они однели победу над опрезном страном предвођеном Никијом. Одлучено је да се пошаље флота од 100 тријера и 5000 хоплита под командом Никије, Алкибијада и [[Ламах]]а. Флота је касније повећана на 136 бродова (уз појачање савезника), 1200 лаких коњаника и 26.000 веслача на 130 теретних бродова.

 

Алкибијадово одсуство искоришћено је у Атини да се против њега покрене судски поступак. Оптужен је за оштећење већег броја херма за које кривци нису пронађени. Том приликом је осуђен велики број Атињана међу којима је био и Никијин брат. Алкибијаду је наређено да се сместа врати у Атину и изађе пред суд. Алкибијад одбија да изврши наређење и бежи на [[Пелопонез]] где се прикључио [[Спарта (полис)|Спартанцима]]. Спартанцима је открио планове Атине и предложио им је да Сиракузи пошаљу помоћ. У Атини је Алкибијад осуђен на смрт.

 

Током јула 415. године п. н. е. Атињани стижу у Јужну Италију приставши претходно у [[Коркира|Коркири]] где су јој се прикључили савезнички контигенти. У Јужној Италији наступили су први проблеми. Тамошње грчке колоније нису биле заинтересоване за пружање озбиљније помоћи. Други проблем наступио је када се испоставило да Сегеста нема новца да плати атинску помоћ. Никија је захтевао да се флота врати у Атину, али су се Ламах и Алкибијад (који још увек није напустио Атињане) успротивили. Одлучено је да се нападне Сиракуза. Атињани се искрцавају код Катане, недалеко од Сиракузе. Тамо је Алкибијад примио наређење да се врати у Атину након чега је дезертирао.

 

Уследио је први већи окршај сиракушке и атинске војске. Сиракужане је предводио војсковођа [[Хермострат]]. Он је Атињанима кренуо у сусрет. Међутим, када је стигао у Катану, Атињани су се већ укрцали на бродове и кренули у директан напад на Сиракузу. Он је пожурио натраг и успео да стигне на време. У бици која је уследила Сиракужани су поражени и приморани на повлачење. Атињани победу нису искористили већ су одлучили да презиме у [[Катана|Катани]] коју су одабрали за ратну базу на острву.

 

У лето 414. п. н. е. Атињани опседају Сиракузу. Пристигло им је и појачање од 250 коњаника и 30 стрелаца. Након краће борбе Атињани заузимају Епиполеј, стратешки важну стену изнад самог града. Потом су изградили циркумвалациони зид којим су блокирали град. Сиракужани су неколико пута покушавали да се пробију из града. Сви покушаји завршени су неуспехом. Једини успех био је тај што су успели да убију Ламаха. Команда је припала Никији који је од почетка био противник експедиције.

 

Сиракужани примају помоћ коју су послале Спарта и Коринт. Трупама је командовао војсковођа [[Гилип]], а чинило ју је око 2000 људи. Атињани су убрзо опкољени. Никија шаље обавештење у Атину захтевајући помоћ или дозволу да се повуче. Атињани му 413. п. н. е. шаљу помоћ под вођством [[Демостен (војсковођа)|Демостена]], победника код Пила. Први Демостенов јуриш завршен је неуспехом.

 

[[Датотека:Fine della spedizione ateniese.jpg|250px|мини|лево|Атинско повлачење]]

Демостен је увидео да експедиција више нема смисла. Међутим, сада је Никија тражио да се она настави не желећи да међу непријатељима створи утисак о слабости Атине. Опсада је обустављена, али се армија задржала на острву. Сиракушка флота нанела је Атињанима тежак пораз у близини луке. Атињани су остали блокирани. Дана 9. септембра покушали су да се пробију. Дошло је до крваве битке у којој се насукао велики број атинских бродова. Никија се склонио на копно. Атинска армија и даље је бројала око 40.000 људи. Четири дана након пораза флоте, армија је подељена између Никије и Демостена. Демостен се предао, а Никија је поражен од стране Сиракужана. Био је то крај Сицилијанске експедиције. Обојица атинских војсковођа су заробљена и погубљена. Преживело је 7000 Атињана који су, након неколико недеља принудног рада, продани у робље.

То је значило да је Атински поморски савез, и моћ Атине била је сломљена.

 

* Стара Грчка - В. В. Струве и Д. П. Калистов, Book&Marso, 2006

* ИСТОРИЈА СТАРИХ ГРКА (до смрти Александра Македонског) - Милош Ђурић