Папа Гргур XI — разлика између измена

'''Папа Гргур XI''' ({{јез-лат|Gregorius XI}}, [[1331]], замак Момон — 27. март [[1378]], [[Сарцано]]), рођен као '''Пјер Роже де Бофор''' ({{јез-фран|Pierre Roger de Beaufort}}), био је осми и последњи [[авињонско ропствопапство|авињонски папа]] ([[30. децембар|30. децембра]] [[1370]] — [[27. март]]а [[1378]]), као и син Вилијама II Руђера, брата папе [[Папа Климент VI|Климента VI]]. 1377. је вратио седиште католичке цркве из [[Авињон]]а у [[Рим]] упркос отпору Француза.

Постао је кардинал врло млад, још [[1348]]. године. На том положају је био на универзитету у Перуђи, где је постао вешт канониста и теолог. Стекао је поштовање свих због своје понизности и чистоти, па је [[30. децембар|30. децембра]] [[1370]]. године, после смрти [[Папа Урбан V|папе Урбана V]], једногласно изабран за папу. Пјер Руђер је узео име Гргур XI. Рукоположен је за свештеника 4. јануара [[1371]]. године, а наредног дана је крунисан.

На самом почетку [[понтификат]]а је покушао да помири краљеве Француске и Енглеске између којих се водио [[Стогодишњи рат]], али доживео је неуспех. Године 1374. Гргур је у томе успео и сазвао је енглеско-француски конгрес у Брижу, који је требало да одреди границе између ових двеју земаља и мир је наступио 1377. године, али рат се већ идуће године наставио. Посредовао је и за мирове између [[Круна Арагона|Круне Арагона]], [[Круна Кастиље|Круне Кастиље]], [[Краљевина Навара|Краљевине Наваре]], [[КраљевинаКраљевство Сицилија|Краљевине Сицилије]] и [[Напуљско краљевство|Напуља]]. Планирао је да уједини Православну и Римокатоличку цркву, па да ту уједињену цркву реформише и сазове нови крсташки поход, али су га спречили проблеми у Италији, где се претерано осилио владар Милана и окорели непријатељ папства, [[Бернабо Висконти]], који је 1371. године освојио [[Ређо Емилија|Ређо Емилију]] и још нека места која су била папски вазали. Господари италијанских градова су покушали да га покоре, али их је он поразио. После тога папа га је екскомуницирао. Бернабо је појео булу о екскомуникацији и после тога вређао папу и легата, који му је донео булу. Папа је после тога 1372. године објавио рат Бернабу.

Бернабо је на почетку имао успеха, али када је папи пружио подршку [[цар Светог римског царства]], [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карло IV Луксембуршки]], краљица Напуља, [[Јована I Напуљска]], угарски краљ [[Лајош I Анжујски]] и енглески кондотјер [[Џон Хавквуд]], Бернабо је тражио преговоре са папом. Подмитио је неке кардинале па је 6. јуна 1374. године склопљен по њега повољан мир.

Гргур је постављао Французе на високи положај у Папској држави због чега је изазвао мржњу северноиталијанских државица, па су се Фирентинци плашили да ће изгубити свој престиж и склопили су савез са Бернабом, Болоњом, Перуђом, [[Република Ђенова|Републиком Ђеновом]] и Републиком Пизом у јулу 1375. године о непризнавању папе, а циљ тог савеза био је да се изазове побуна на територији папске државе. Тај сукоб је назван '''''[[Рат осам светаца|ратом осам светаца]]''''', и добио је име по осам фирентинских већника, који су управљали сукобом. У том рату су савезноцо били толико успешни да је цела [[Папска држава]] устала против папиних легата. Побуна је на крају ипак била угушена и папа је побуњенике сурово казнио. Фиренца бива екскомуницирана и [[фирентинска република|република Фиренца]] је од стране папе проглашена за непостојећу. Због те побуне [[Фиренца]] је изгубила много новца, али је за мир између папе и Фирентанаца 1376. године посредовала је [[Катарина Сјенска]], која је и заговарала повратак папства у Рим и испрва није успела да наговори папу и убрзо је дошло до наставка рата, али јој је папа на крају попустио и упркос протестима француског краља [[Шарл V Мудри|Шарла V Валое]] и већине кардинала, папа је склопио мир са Фиренцом и одлучио је да се врати у Рим.

Енглески теолог [[Џон Виклиф]] је критиковао [[опроштај грехова]] и тврдио је да краљ има већу власт него папа. Гргур је због тога 22. маја 1377. године издао против њега пет була. Поред тога Џон је сматрао да папство треба да буде сиромашно. Када је [[21. јунајун]]а [[1377]]. године умро енглески краљ [[Едвард III Плантагенет]], нови краљ [[Ричард II Плантагенет]] је имао само десет година, па је [[de facto]] краљ постао Ричардов стриц [[Џон од Гента]], који је подржавао Виклифа. Због те Џонове подршке Виклифу, Енглези од октобра исте године нису признавали Гргура, који је тек у децембру издао своје буле. По папином налогу вицеканцелар у [[Оксфорд]]у је затворио Виклифа, кога су ослободили разјарени следбеници.

После Гргурове смрти становници Рима су се бојали да Францусз не буде изабран за папу, јер су заслугом Гргура, већина [[кардинал]]а били Французи, па су под притиском разјарене руље за папу изабрали Италијана [[Урбан VI|Бартоломеа Пригнана]]. Овај римски папа се замера са кардиналима па они у Фонду бирају за авињонског антипапу, 20. септембра исте године, истог оног кардинала названог [[Антипапа Климент VII|''Чезенски месар'']]. Тај период двојства папа назива се [[Западни раскол|Западна шизма]] и она се завршила тек [[1417]]. године избором папе Мартина V.

* [[Западни раскол|Западна шизма]]