Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 118:
Залагањем патријарха Георгија у [[манастир Ново Хопово|манастиру Хопову]] је 1893. основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и пре свега богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је патријарх одржао парастос и у зиду капеле [[Манастир Раковац|манастира Раковца]] похранио кости митрополита београдско-карловачког [[Вићентије Јовановић|Вићентија Јовановића]], које су тада, после читавих 150 година нашле вечни мир. Напоран патријархов рад у 1893. години крунисан је орденом [[гвоздена круна|гвоздене круне]] првог степена, даром цара [[Франц Јозеф|Франца Јозефа]].
 
У наредне две године напори патријарха Георгија били су усмерени на одбијање два агресивна напада на српску народно-црквену аутономију. Наиме, Доњи и Горњи дом државног угарског Сабора започели су 1894. обликовање црквено-политичких реформи. Садржане у одлукама о увођењу грађанског [[брак]]а, државних [[Матична књига рођених|матичних књига рођених]], [[Матична књуга венчаних|венчаних]] и [[Матична књига умрлих|умрлих]], те у питању о вери деце из мешовитих бракова, оне су окарактерисане не само као крњење аутономних права, већ и као удар на саму [[догма|догму]] [[православље|православља]].<ref name=autogenerated1>{{harvnb|Магарашевић||pp=185}}</ref> Не би били занемарљиви ни новчани губици српских црквених општина. Срби су протестовали на зборовима у [[Нови Сад|Новом Саду]], Сентомашу ([[Србобран]]у), [[Кула (град)|Кули]], [[Кикинда|Великој Кикинди]], [[Бечеј|Старом Бечеју]], [[Мол (Ада)|Молу]], [[Сента|Сенти]], итд, а талас незадовољства се проширио чак до [[Срем]]а, Хрватске и Славоније. Није изостала ни патријархова реакција. У Сремске Карловце се [[7. април]]а [[1894]]. слило око 15.000 душа, од чега чак двесто свештеника. Став народа био је јасан, па је патријарху остајало да се што боље припреми за дебату у Горњем дому угарског Сабора. Када је [[26. април]]а затражио реч, његово излагање се базирало на чињеници да брак има одлику свете тајне, и да га као таквог цивилне власти не могу озаконити. Њихово мешање назвао је ударом на слободу вероисповести. Није заборавио да истакне спецификум грчко-источне српске митрополије, чија је духовна управа превазилазила угарске границе и протезала се на Хрватску и Славонију, где закон о грађанском браку не би важио, па би наступила, како је патријарх истакао, ни мање ни више него [[раскол|шизма]]. Законски предлог није успео да на гласању [[28. април]]а добије потребну већину, пошто су и представници католичког клера били противни његовом усвајању. Без обзира на то, грађански брак је после извесног времена озакоњен, па не чуди патријархово обраћање цару у септембру 1894, у коме истиче да се српски народ налази у стању великог незадовољства.
 
Други насртај на српска аутономна права извршио је угарски министар-председник [[барон Банфија]] 1895, желећи да противно Георгијевој вољи постави др [[Емилијан Радић|Емилијана Радића]] за будимског епископа. С тим циљем је код цара испословао сазивање Светог архијерејсог синода. Патријарх се таквом облику мешања успротивио приликом отварања Синода 18. септембра. Настојања барона Банфија нису уродила плодом. Емилијан Радић није постао епископ, али је постао један од најљућих патријархових непријатеља, жестоко га оптужујући за разне проневере. Радић у томе није био усамљен-присталице радикала, окупљени око страначког гласила ''Застава'', испаљивали су своје отровне стреле на патријархову личност. У овом одијуму чије се трајање протегло све до смрти Георгија Бранковића, учешће су узели и [[Јаша Томић]], [[Стеван Јовић Крунислав]], уредник часописа ''Стража'' и [[Јован Грујић Јота]], уредник ''Српског народа''. Корени овог сукоба су много старији и неупоредиво озбиљнији, а леже у борби црквене јерархије и народних странака за превласт на српским народно-црквеним саборима. Што се тиче поменутих проневера, Димитрије Руварац је 1924. објавио књигу ''Парница Саборског одбора против наследника патријарха Георгија Бранковића ради ''неприпадног обогаћења'' патријархова на штету српских народно-црквених фондова'', где веома исцрпно и систематично указује на сав бесмисао оптужби за несавесно руковање црквеним фондовима, које су годинама притискале и унесрећивале старог патријарха.<ref name=autogenerated1 />