Атеизам је непризнавање постојања Бога, док агностицизам представља немогућност спознаје идеје Бога. Из овога се може закључити да Бог постоји без обзира да ли Човек негира постојање Бога, или није у могућности да гаБога упозна. Међутим, развој људске мисли апсолутно води ка спознајуспознаји да је Човек измислио Бога из сопствене интелектуално-спознајне незрелости и незнања. Полазећи од погрешности агностицизма, који у научно-спознајном смислу идејом о немогућности људске спознаје натприродног онемогућава напредак Човечанства, неопходно је изврнути наглавце дат систем вредности. Цео тај систем негације нечега (у овом случају свега натприродног) је погрешан у својој суштини, јер је далеко адекватнији и свеобухватнији израз апсолутног познавања Природе, при чему је човек раније из сопственог незнања бивао интелектуално-спознајно оптерећен идејом натприродног, артикулишући га, услед скромног познавања Природе (дан - ноћ, сунце = Божанство), затим еволутивно ка монотеизму (Бог, Алах, Буда, итд.), да би данас Човечанство, у 21. веку, научном спознајом Природе достигло крај сопственог детињства, тј. доба када сазрева идеја НЕОПТЕРЕЋЕНОСТИ било каквим фиктивним натприродним божанствима, "створитељима" и туторима Човечанства, што прво настаје код освешћеног, интелектуално-спознајног сазрелог дела људског друштва. Неопходно је дату филозофију поједноставити једним изразом грчко-латинског порекла, који би илустровао тријумф науке над празноверјем. Данас Човек зна да су његови неуки преци измислили све религије из страха од сопственог незнања, тако да пада и теорија о агностицизму, тј. људска или пост-људска наука ће моћи све да спозна у Универзуму, док ће деизам и атеизам нестати као непотребни појмови прошлости.
