Прилог (врста речи) — разлика између измена

'''Прилози''' су [[српски језик#Врсте речи у српском језику|непромељиве речи]] које обично стоје уз [[глагол]]е одређујући глаголску радњу по месту, времену, начину, узроку или количини<ref name='"приручник"'>{{Cite book|title=Српски језик, приручник за основну школу|year=2009|publisher=Београдска књига|location=Београд|isbn=9788675902362|pages=65-87|author=Радојко Гачевић, Милан Тасић|editor=Милош Јевтић}}</ref>. Могу стајати и уз [[придевпридеви|придеве]]е (веома леп, сувише досадан), друге прилоге (врло радо, веома успешно) и [[именице]] (много деце, мало соли).

Прилози су непроменљиве речи које одређују глаголску радњу по: времену, месту, начину, количини или узроку. У реченици имају службу прилошких (глаголских) одредби. Прилози могу вршити компарацију. То су најчешће прилози за начин који имају исти облик као и [[придевпридеви]]и средњег рода. Примери: Лепо (придев) дете лепо (прилог) пева.

# Одмах, данас, јуче, сутра, некада, никада, летос, ујутру, већ, тек, [[Лане|лане]] ([[време]]).

Код прилога посебне облике за исказивање већег степена или количине, или јачине, разлике у времену и простору и сл. Могу имати прилози за начин или количину, као и неки прилози за место и време.Они, дакле, поред основног облика, позитива, могу имати и облик компаратива или суперлатива, што значи да се могу поредити, нпр:

3) Прилози за место – далеко, даље, најдаље; близу, ближе, најближе; високо, више, највише; ниско, ниже, најниже.

Компаратив и суперлатив прилога имају исти облик као и придеви средњег рода што се и види из наведених примера. Видимо, такође, да многи прилози граде, као и придеви, облике компаратива од суперлативне основе.Обличка сличност између придева и прилога у средњем роду ствара понекад тешкоће у њиховом идентификовању у реченици. Због тога је важно утврдити њихову функцију у реченици: атрибутска функција указује на придев, прилошка на прилог.

Додатну невољу причињава чињеница да неки месни и временски прилози имају исте облике као и предлози, нпр. Близу, ниже, више, пре, после. Разлика је у томе што прилог стоји уз глагол и одређује место или време вршења радње, а предлог стоји испред именице и указује на однос према другим речима у речници.

У граматикама се може наћи и једно и друго, па то збуњује оне који у њима траже одговор. Томо Маретић у својој Великој граматици нема посебне поделе врста речи на променљиве и непроменљиве, али када говори о прилозима каже: " Како су прилози речи непроменљиве, они се не склањају, већ остају свагда у једином својем облику, што га имају.(Граматика и стилистика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1931. године, 449.страна).У школској граматици говори о подели речи и каже да су прилози непроменљива врста речи.

Барић сматра да ступњевање уопште није морфолошка категорија, него творбена. Дакле, када бисмо прилозима признали ступњевање, онда они не би били променљиве речи, јер ступњевањем добијамо нову реч, а не други облик исте речи. Код традиционалног схватања ступњевање је морфолошка категорија, али и тада имамо две могућности, према гледишту. Ако узмемо да имамо ступњевање онда су прилози променљиве речи, ако кажемо да нема ступњевања него се ликови драже, најдраже, брже творе од суфикса -е од компаратива и суперлатива придева дражи, најдражи, бржи, а такође можемо рећи и да је прилог брзо настао од придева брз, онда има једно једноставно правило - прилози се творе од од придева суфиксима -о и -е без обзира била основна реч у позитиву, компаративу или суперлативу, онда је сваки од тих прилога посебна реч, немамо ступњевање прилога и тада су прилози несуњиво непроменљиве речи.

Имамо критеријум за вредновање граматичких интерпретација. Боље су оне које имају мање јединица и једноставнија правила. Кад то применимо на неки проблем, онда је одговор јасан и једнозначан. Ако кажемо да прилози имају ступњевање, онда морамо дати и правила за то ступњевање, а та правила нису једноставна, ако кажемо да се прилози творе од придева, онда нема више проблема са ступњевањем, дакле правила су једноставнија. Закључак је дакле јасан:" С гледишта економичности граматичког описа граматике треба писати тако да се каже да се прилози творе од придева, да немају ступњевања и да су према томе потпуно непроменљиве речи.

== О прилозима у српско-хрватској лингвистичкој науци ==

Мало је позната у нашој науци књига Саве Сретеновића, српског филолога и историчара, издање из 1853. године, а дело се зове " Немијењајуће се ријечи и синтакса српског језика". Сретеновић каже да су прилози речи које служе да боље искажу смисао придева и глагола, а могу се разматрати и са гледишта постанка и значења. Прилози, према Сретеновићу, показују својство (како?), количину (колико?), време (докад? Кад?), почетак радње... И код њега се јављају забуне око неких речи које могу бити и прилози и предлози (близу, више). Код Сретеновића се јавља и идеја о реченичној функцији. Сретеновићев рад се може посматрати као мост према новијим граматичким делима.

Савременом разрадом прилошке проблематике дошло се до сасвим нових погледа на ову нимало једноставну језичку материју. Увидело се да наша врста речи делује на синтаксичком плану далеко разноврсније него што је обично прилагање, одређивање или модификовање, те да она самим тим обогаћује синтаксичку теорију. Међу значајне новије студије сврставају се радови Милке Ивић.Нагласак се ставља на описне прилоге који служе као тзв. лексичко језгро предиката. У радовима ll и lV се говори о прилозима као о "додатним коментарима" и о модификаторима реченичне поруке. Реч је о томе да прилози могу пружити својеврстан говорников коментар о информацији.

* Стјепан Бабић - Јесу ли прилози променљиве ријечи? Језик 36/3, 1989. Загреб, стр. 84-87.

* Стана Ристић - Начински прилози у савременом српскохрватском језику; Лексичко - граматички приступ, Библиотека јужнословенског филолога, Нова серија 9. 1990. Београд, стр172.

* Ирена Грицкат - О неким значењима у заменичким и прилошким речима на -к, Наш језик, XXXl/1-5, 1996, стр. 21-23.