Приповетка — разлика између измена

У [[Европа|Европи]], традиција усмене предаје почиње да се претвара у писану форму у раном 14. веку, напознатији пример су Чосерове ''[[Кентерберијске приче|Кантерберијске приче]]'' и Бокачов ''[[Декамерон]]''. Обе књиге су компоноване од индивидуалних кратких прича које се дужином и садржајем разликују. У доба [[ренесанса|ренесансе]] термин [[новела]] се користио за кратку причу.

Крајем [[17. век]]а у [[Француска|Француској]] се издају традиционалне бајке (најпознатија колекција је припремљена од [[Шарл Перо|Шарла Пероа]]). Појава [[Антоан Галан|Антоан Галановог]]овог првог модерног превода ''[[Хиљаду и једна ноћ|Хиљаду и једне ноћи]] (1704.) има јак утицај на кратку причу [[18. век]]а, нпр. [[Волтер]], [[Дени Дидро|Дидро]] и други.

Модерна приповетка као властити жанр настала је у [[Италија|Италији]], у раном [[19. век]]у. Рани примери збирки кратких прича укључују „Бајке“ [[браћа Грим|браће Грим]] (1824-1826), [[Николај Васиљевич Гогољ|Гогољеве]] „Вечери на салаши крај Дикањке“ (1831-1832), „Гротеске и арабеске“ (1836) [[Едгар Алан По|Едгара Алана Поа]], „Двапут испричане приче“ [[Натанијел Хоторн|Натанијела Хоторна]] (1842). У другом делу [[19. век]]а, раст тржишта штампаних [[магазин]]а и [[журнал]]а креирао је јаку потражњу за кратком причом, између 3.000 и 15.000 речи дужине. Међу познатим причама из овог периода је Павиљон бр. 6, [[Антон Павлович Чехов|Антона Чехова]].