Света Тројица — разлика између измена

'''Света Тројица''' или '''Свето Тројство''' ({{Јез-грч|Τριάδα}}, {{Јез-лат|Trinitas}}) је [[Хришћанство|хришћанска]] верска [[догма]] утврђена на [[Васељенски сабори|црквеним саборима]] из [[4. век]]а, по којој је један [[Бог]] у трима личностима (гр. ''[[хипостаза|ипостас]]''): [[Бог Отац|Оца]], [[Бог Син|Сина]] и [[Свети дух|Светог духа]].<ref name="Енциклопедија живих религија">''Света тројица'', Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. {{page|2004|978-86-19-02360-3|pages=}}</ref>

Иако се сама реч ''„тројство“'' не налази у [[Библија|Библији]], веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се ''„централном догмом хришћанске теологије“''.<ref name="ODCC">The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press. {{page|2005|978-0-19-280290-3|pages=}}.), article ''Trinity, doctrine of the''</ref> У [[Западно хришћанство|западном хришћанству]] преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве.<ref name="McGrath1">[[Alister McGrath|McGrath, Alister E.]] ''Understanding the Trinity.'' Zondervan. {{page|9789|978-0-310-29681-2|pages=}}</ref> Насупрот томе, [[Православна црква]] тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од [[Исус Христос|Исуса Христа]] преко [[апостолапостоли|апостола]]а, и да је као таква одувек била део вере [[Црква|Цркве]]. {{чињеница|date=04. 2011.}}

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство, као нпр: [[аријанство]], [[монофизитство]] (коптска, јерменска и етиопска црква), [[савелијанство|модализам]], [[унитаријанизам]]. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају [[несторијанство|несторијанци]]. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр: [[мормони]], [[Јеховини сведоци]].

Прва забележена помињања речи ''„Тројица“'' ({{Јез-грч|Τριάς}}), налазимо још у писањима апостолских отаца, директних ученика [[апостолапостоли|апостола]]а. На пример, у својој Посланици Филипљанима <ref>[http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf01.v.xvii.ii.html Посланица Филипљанима], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>, Св. [[Игњатије Богоносац]] (погубљен 106. године у Риму) пише: ''„Тако је Господ, послао Апостоле да уче међу свим народима, заповедивши им да „крштавају у име Оца, и Сина и Светога духа“, не у једну личност која има три имена, нити у три личности које су се оваплотиле, него у Тројицу који имају исту славу.“'' (глава -{II}-) Нешто касније, спомиње је и следећа генерација отаца Цркве, нпр. око 180. године, Свети [[Теофил Антиохијски]] спомиње ту реч и њоме означава ''„Бога и његову Реч и његову Мудрост“''.<ref>Theophilus of Antioch, [http://www.earlychristianwritings.com/text/theophilus-book2.html To Autolycus], II.XV (retrieved on December 19, 2006).</ref><ref name="Fulton"> W.Fulton in the "[[Encyclopedia of Religion and Ethics]]"</ref>

[[Православна црква]] тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко [[апостолапостоли|апостола]]а, и да је као таква одувек била део вере [[Црква|Цркве]].

Бог ствара свет речју — [[логос]]ом својим и одржава га њиме. Тим Логосом ће Бог (Отац) и узхтеднути да спаси свет. Хришћанство учи да Отац Светим духом шаље Сина који се рађа од [[Девица Маријабогородица|девојке Марије]], узима људску природу и постаје истински човек. Исус Христос је божја Реч — Логос, којим је све створено.

[[Исус|Исус Христос]] није само добри учитељ и исцелитељ болесних, већ је он, према хришћанском схватању, наново успоставио целу творевину и вратио је у послушност Оцу. [[Смрт]] је последњи непријатељ којег је Христос победио својим [[васкрсење]]м. Њега као Сина, Бог Отац је подигао Духом светим из мртвих.

Прва теолошка разилажења истока и запада се налазе управо у области светотројичног богословља. [[Католичка црква]] је, за разлику од [[Православна црква|Православне]], прихватила догму под називом [[филиокве]], којим Свети дух исходи и од Сина, а не само од Оца. Филиокве је био један од узрока [[ВеликиВелика расколшизма|Великог раскола]] из [[1054]]. године.

[[Православна црква|Православна]] и Католичка црква су развијале сопствени теолошки приступ Светој тројици, који је утицао и на касније догматске разлике. Православна црква као претпоставку за искуство Свете тројице узима однос који Син и Свети дух имају према Оцу, што чини Бога — једним, а подразумева три личности којој је узрок Бог Отац. Католичка црква полази од категорије јединства бића у смислу суштине, коју три личности Тројице деле. Оба става су присутна код већ [[црквени оци|отаца Цркве]], само су им у зависности од времена и околности давана одређена преимућства. Тројичност Личности су на Истоку заступали кападокијски оци као: [[Василије Велики]], [[Григорије Богослов]], [[Григорије Ниски]] итд. Предност суштине над личностима као залог једности божанства више и чешће је заступана од стране Западне цркве. Овај став се може наћи у делима [[Свети Августин Хипонски|Светог Августина]].

Велики број протестаната прихвата Никејски симбол вере. Такође, постоје неке протестантске заједнице, нпр. [[пентекостализам|пентекосталци]], које се уопште не осврћу на Тројични догмат.

У [[хиндуизам|хиндуизму]] три врховна божанства [[Шива]], [[Брахма|Брама]] и [[Вишну]] такође чине свето тројство које се на [[санскритсанскрт|санскриту]]у назива [[Тримурти]] ({{јез-са|त्रिमूर्ती}} - три лика).