Споразум Павелић—Стојадиновић — разлика између измена

'''Споразум Павелић—Стојадиновић''' је био споразум између [[Хрвати|хрватског]] [[фашизам|фашистичког]] политичара, вође [[усташе|усташког]] покрета, бившег [[поглавник]]а [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] и ратног злочинца др [[Анте Павелић]]а, и бившег српског и југословенског политичара, министра финансија и спољних дела, председника краљевске владе и универзитетског професора др [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]]. Потписан је крајем [[1954|1954.]] године у [[Буенос Ајрес]]у, [[Аргентина]].

Споразум је предвиђао разбијање [[ФедеративнаСоцијалистичка НароднаФедеративна Република Југославија|Федеративне Народне Републике Југославије]] (ФНРЈ) на три независне државе: [[Словенија|Словенију]], [[Хрватска|Хрватску]] и [[Србија|Србију]].

Павелић и Стојадиновић су у хрватској и српској емигрантској штампи бранили овај споразум као антикомунистички савез (обе емиграције нису признавале легалност Титовог режима у Југославији), и као нови српско-хрватски споразум који је требало да замени застарели [[Споразум Цветковић—Мачек]] из [[1939|1939.]] године.

Као граница између Словеније и Хрватске узета је већ постојећа национална граница у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]] (овај споразум се тицао искључиво српско-хрватских односа и није се бавио словеначким питањем).

Граница је требало да прати већ постојећу границу (као компромисну) између [[СРСоцијалистичка Република Хрватска|СР Хрватске]] и [[СРСоцијалистичка Република Србија|СР Србије]] ([[САПСоцијалистичка Аутономна Покрајина Војводина|САП Војводине]]) до реке Саве и границе са [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|СР БиХ]]; затим је граница требало да прати реку Саву до ушћа реке Босне у Саву; потом је граница требало да иде реком Босном, затим у продужетку линије њеног доњег тока планинским врховима до почетка доњег тока реке Неретве, и потом доњим током реке Неретве до Јадранског мора. На овај начин Босанска Крајина је требало да припадне Хрватској, док би највећи део централне са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припали Србији (укључујући [[Сарајево]] и комплетно дубровачко приморје осим самог града [[Дубровник]]а).

Споразум Павелић—Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске (усташке) емиграције, српске (четнишке) политичке емиграције и Титовог комунистичког режима у Југославији. Усташка емиграција је жестоко критиковала свога бившег поглавника због преговора са Стојадиновићем, а поготово због одустајања од реке Дрине као (по њиховом уверењу) историјске границе Хрватске (једна од старих усташких крилатица је била "''[[Све до Дрине!]]''"). Павелићево препуштање делова Срема, Босне, Херцеговине и Далмације Србији је у усташкој емигрантској штампи упоређивано са Павелићевим препуштањем делова Далмације Италији [[1941|1941.]] године (потез који је од стране тврдог крила усташког покрета такође сматран националном издајом). Павелић и Стојадиновић су обоје проглашени за националне издајнике од стране усташких следбеника и четнишких политичких кругова у исељењу, док је Титов југословенски режим одбацивао значај споразума као „рачун без крчмара“, истичући да Павелић и Стојадиновић нису више представљали никога. Вести о овоме споразуму су биле потиснуте од стране државних средстава информисања у самој Југославији.