Текстура — разлика између измена

 

Док је визуелна перцепција линије и површине, иако мање директна од тактилне, поузданија од ње, и лакша за тумачење у свести, дотле је тактилна перцепција за схватање текстуре од примарног значаја. То се одражава и у говорном језику. Речи које симболишу текстуралне појаве означавају тактилне осећаје. Појмови гладак и рапав спонтано се у свести везују за чуло додира. Ово не значи да нас и [[чуло вида]] не може, посредством светлости, известити о томе да ли је неки предмет гладак или рапав. Визуелна слика текстуре је чак комплетниија, јер су чисто тактилним особинама глаткоће и рапавости придодате и особине које је [[светлост]] изазвала и додала тактилним појавама површине. Тако се под утицајем светлости нека површина перципиране само као глатка или храпава, него и као мат или сјајна.

У примитивним цивилизацијама она се тесно везивала за [[примењена уметност|примењену уметност]] и једино је ту коришћена као готово самостално ликовно средство за уношење реда у све врсте [[ткање|ткања]], [[плетење|плетења]], оплитања, чипкања, низања. Користећи пруће, сламу, вуну, [[памук]], шкољке, шљокице, перлице, примитивни народи остварили су велико богатство и разноликост текстура које имају чисто пластички значај, значај једног оствареног реда и израза у тактилно-визуелној области.

 

 

 

Велика актуелност вештачких текстура у [[архитектура|архитектури]] и примењеној [[уметност]]и је вероватно последица продора пластичних маса, које у човековом животу заузимају све више места и замењују материјале, којима се човек све до скора служио, а које су по структури своје грађе увек богате и разнолике, па пружају оку комплетан визуелни доживљај, анимирајући, активирају и радњу. [[пластика|Пластичне]] материје су, насупрот томе, по природи аморфне, неиздиференциране, сиромашне и за око досадне и пасивизирајуће, негативног дејства на визију па услед тога и на психу. Спас се тражи у текстури и [[боја|боји]]. Оне треба да надокнаде природне визуелне недостатке [[материјал|вештачких материјала]].