Мит о пећини — разлика између измена

'''Мит о пећини''' је [[Платон]]ова алегорија представљена у дијалогу "Држава". Написана је као дијалог Платоновог брата [[Глаукон]]а и његовог учитеља [[Сократ]]а. "Алегорија" пећине представља трећу у низу од три Платонове аналогије: прва је о Сунцу, друга је аналогија с линијом,.<ref>Енциклопедија "Британика", Народна књига, год. 2005, Београд </ref>

Платон описује људе који, почевши од детињства, проводе живот у пећини, са оковима око врата и око бедара, због чега су у потпуности онемогућени да се покрену са места за која су оковани, а и хоризонт, односно видокруг им је из истог разлога сасвим сужен јер они на тај начин могу да виде само оно што се налази испред њих, а никако и оно што је иза или чак поред њих, управо због тога што их окови око врата спутавају у томе да окрећу главе. Некаква светлост, чије порекло ти оковани људи не могу знати, ипак им омогућава да нешто виевиде испред себе, додуше, мада, нејасно и искривљено. Та светлост долази од вештачког извора ватре, која се налази далеко иза њих, те је они никако не могу видети. Између окованих људи и ватре води некакав пут нагоре, што их наводи да помисле како из пећине има излаза. Дуж тог пута изграђен је низак зид, који личи на онај какав постављају мађионичари који изводе своје трикове, настојећи да да тиме обману своју публику. У пећини се налазе и неоковани људи који поред тог зида проносе кипове људи и животиња, као и најразличитије могуће артефакте, односно вештачке предмете који су људских руку дело. Они иду дуж пута и носе производе разноликих људских умећа, који штрче иза тог зида који подсећа на некакав параван. Нековани људи иду тим путем проносећи кипове, међусобно разговараћуји или пак ћутећи. <ref>Деретић Ирина, ПЛАТОНОВА ФИЛОЗОФСКА МИТОЛОГИЈА - СТУДИЈА О ПЛАТОНОВИМ МИТОВИМА, стр. 234, Београд, 2014 </ref>