Устанак Ника — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 1:
'''Устанак Никâ''' (по лозинци побуњеника νυκά, што значи „побеђуј“) је била побуна демâ, „плавих“ (οἱ Βέντοί) и „зелених“ (οἱ Πράσινοι), која је задесила престоницу [[
== Позадина ==
Ред 5:
Старо Римско и Византијско царство су имали врло развијена удружења звана [[дем]]е (δῆμος). Та су удружења подупирала различите фракције (тимове) које су се такмичиле у одређеним спортским такмичењима. Ово је посебно било јако у [[трка двоколица|тркама двоколица]]. Постојала су четири главна састава тркача двоколица које је разликовала боја одоре у којој су се такмичили. Осим такмичара те боје су носили и њихови навијачи. То су били Плави, Црвени, Зелени и Бели. Ипак, у византијско доба су једини састави с неким утицајем били Плави и Зелени. Цар [[Јустинијан I]] је био пристслица Плавих.
Удружења су постала место исказивања за разна друштвена и политичка питања за која византијско становништво није имало других места где би их исказало. Била су комбинација уличних [[банда|банди]] и [[политичка
[[531]]. су неки чланови Плавих и Зелених били ухапшени због [[убиство|убиства]] повезаног са смртима које су се појавиле током побуна након завршене отрке двоколица.<ref>[http://cliojournal.wikispaces.com/Justinian+and+the+nike+riots Clio History Journal] Sam Vancea (Dickson College 2008.): Justinian and the Nike riots</ref> Немири ограниченог распона нису били непознаница на тим тркама, слично као и [[хулиганство]] које се појављивало око [[фудбал]]ских сусрета у данашњици. Убице је требало обесити, што се углавном и догађало.<ref>Енглески историчар [[Џон Џулијус Норич|Норич]] говори да је свих седморо било осуђено на смрт, но двоје је још било живо након што су били скинути с вешала. Спасила их је група монаха која их је одвела у манастир (Byzantium, "The Early Centuries", стр. 197-98); Џон Банел Бери (History of the Later Roman Empire, 1923) каже да су само тројица требало да буду обешена, ало двоје је побегло; преосталој четворици је одрубљена глава</ref> Но, 10. јануара 532. двоје њих, Плави и Злени, побегли су и склонили се у уточишту цркве коју је окружила [[охлокрација|бесна гомила]].
Јустинијан је био живчан, јер је био усред преговора с [[Сасанидско царство|Персијанцима]] о миру на истоку, становништво је било увелико незадовољно због високих пореза, а сад се суочио с могућом кризом у свом граду. Суочивши се с овим, објавио је да ће трка двоколица бити одржана 13. јануара и променио је пресуде у затворске. Плави и Зелени су одговорили тако што су захтевали да се два човека у потпуности ослободе.
== Немири ==
[[15. јануар]]а [[532]]. напета и бесна светина је дошла на [[хиподром у Цариграду|цариградски хиподром]] да гледа трке. Хиподром се налазио до палате, па је Јустинијан могао посматрати из сигурности своје ложе у палати. Од почетка је светина извикивала увреде упућене Јустинијану. До краја дана, на трци 22, разнолики неправилни повици су се променили из „Плави!" или „Зелени!" у јединствено „Ника!" ("Победи!" или „Покори!"), а светина је провалила и напала палате. Идућих 5 дана палата је буквално била под опсадом. Пожари који су избили током немира су резултовали разарањем већег дела града, укључујући и градску највреднију цркву, [[Аја Софија|цркву Свете мудрости]] (коју је Јустинијан каснио поновно изградио).
Неки [[Византијски сенат|сенатори]] су ово видели као прилику којом би могли збацити Јустинијана с престола, незадовољни његовим новим порезима и смањеном подршком племству. Протестанти су сад били наоружани и најверојатније су их контролисали њихови савезници у Сенату. Захтевали су да Јустинијан распусти [[префектура претора Истока|префекта]] [[Иван Кападочки|Ивана Кападочког]] који је био одговоран за прикупљање пореза и ''[[magister sacri palatii|квестора]]'' [[Трибонијан]]а који је био одговоран за писање [[
Јустинијан је у очају разматрао могућност да побегне, но говори се да га је његова супруга [[Теодора (супруга Јустинијана I)|Теодора]] разуверила, говорећи му „Они који су носили круну не би смели остати живи након што ју изгубе. Нити намјеравам доживјети дан кад ме неће поздрављати као царицу.""<ref>Diehl, Charles. ''Theodora, Empress of Byzantium'' (© 1972., by Frederick Ungar Publishing, Inc., prevod S. R. Rosenbauma s francuskog izvornika ''Theodora, Imperatice de Byzance''), pp. 87.</ref> Иако је пут за бег преко мора био отворен за цара, Теодора је устрајала на томе да би остала у граду, цитирајући стару изреку „Владарство је прекрасно покопно одијело." или можда, (краљевска боја) „Љубичаста је прекрасни мртвачки покров.".<ref>Прокопије, ''Ратови'' 1.24.32–37. Могуће је да су Теодорине примедбе заправо измишљотине хроничара ПрокопијеПрокопија, који није ласкао о Теодорином животу</ref>
|