Феноменологија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Словне и логичке корекције. |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 1:
'''Феноменологија''' је филозофско становиште које у савременој [[социологија|социологији]] представља својеврсну реакцију на објективистичке једностраности позитивистичког [[Емпиризам|емпиризма]], [[Фундаментализам|функционализма]], структурализма и [[марксизам|марксизма]]. Умјесто спољног искуства о појавама (феноменолизма), социјална феноменологија се усмјерава према унутрашњој суштини феномена.
Феноменологија у [[
Иако у самом покрету феноменологије, као једне цјелине, постоји више повезаних струја, оне нису хомогене на било који начин, односно могуће је наслутити заједничку полазну тачку, али је циљ у сваком од случаја, различит. Филозофска мисао већине феноменолога, се измијењала толико, да је њихове [[доктрина (филозофија)|доктрине]] једино могуће представити у градуалном развоју. Ово не важи само за Хусерла, оснивача феноменолошког покрета, него такође за феноменологе који слиједе, као Шелер ([[1874]]-[[1928]]), Н. Хартман ([[1882]]-[[1950]]), [[Мартин Хајдегер|Хајдегер]] ([[1889]]-[[1976]]), [[Жан Пол Сартр|Сартр]] ([[1905]]-[[1980]]) и [[Морис Мерло-Понти]] ([[1908]]-[[1961]]).
За било кога ко проучава феноменолошки покрет, без предрасуда, различитости између главних струја су јасно видљиве. Говорило се да се феноменологија састоји од анализе и описивања свијести; такође се говорило да се феноменологија једноставно преклапа са [[егзистенцијализам|егзистенцијализмом]]. Феноменологија у ствари студира и проучава [[
За неке, сусретање са толико идеја о једној те истој теми, је у најмању руку чудна ситуација; за друге је иритирајућа толика »[[конфузија]]«; трећи ће закључити, да филозофија која не може дефинисати свој простор дјеловања, не заслужује толику пажњу и дискусију. Већина, насупрот томе, сматра да такви ставови, нарочито посљедњи, немају никаковог основа, и да треба заузети супротан став и мишљење. Као примјер, може послужити став који је бранио Thevenaz. По њему »феноменологија« је у основи »методолошка концепција«. Thevenaz је аргументовао, како феноменологија, у самом почетку, развијена са одређеним и ограниченим филозофским циљем, способна да се разграна на толико различитих форми, садржи у себи латентну истину и способност преображења, одраз изузетне плодности метода.
Говорећи о различитим концепцијама у феноменолошком покрету, Мерлеи Понти је утврдио да се феноменологија може практиковати и идентификовати, као један начин, или стил размишљања и да је постојала као покрет прије него је постојала свијест о њој као филозоофији. Прије него истицати један живи покрет у систему, прикладније је причати о историјском насљеђу феноменолошког покрета приликом његовог развоја и покушати, такође, разоткрити различите огранке у његовој распрострањености. Иако постоје очигледне разлике, феноменолози дијеле одређене интуиције које су веома битне за узајамно схватање као цјелине. Овдје у вези, можемо истаћи сљедеће:
# Већина феноменолога прихвата да постоји радикална разлика између »природно« и »филозофско«. Та разлика доноси са собом, такође радикалну разлику између филозофије и [[наука|науке]]. Приликом дефинисања и одређивања те разлике, неки феноменолози, слажући се са Хусерлом, инсистирају на [[
# Насупрот таквим врстама радикалних разлика, постоји једна сложена структура односа између филозофије и науке. У самом контексту тих односа, филозофија има зачетничку улогу у односу на науку, док наука нуди филозофији, [[хемијска супстанца|супстанцу]] за њену филозофску проблематику.
# За реализацију својих задатака филозофија мора извршити одређено редуковање, преко којег се филозоф ограђује од »ствари« и концентрише на њихово значење, полазећи од онтичког према онтолошком.
# Сви феноменолози поштују доктрину интенционалитета, иако је многи разрађују на свој начин. За Хусерла, интенционалитет је карактеристика феномена, или свјесних акција; у дубљем смислу, интенционалитет је карактеристика крајње свијести која на почетку налази саму себе. За Хајдегера и већину [[егзистенцијализам|егзистенцијалиста]], сама људска стварност је интенционална; само бивствовање или егзистенција, односно бивствовање насупрот свијету.
|