Фрања Асишки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: уклоњен шаблон: Link FA |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 27:
'''Фрањо Асишки'''<ref>{{citation|last1=Пешикан|first1=Митар|last2=Јерковић|first2=Јован|last3=Пижурица|first3=Мато|title=[[Правопис српскога језика]]|year=2010|publisher=Матица српска|location=Нови Сад|isbn=978-86-7946-079-0|chapter=Речник|pages=485-}}</ref> ({{јез-ит|Francesco d'Assisi}}, [[1182]] — [[3. октобар]] [[1226]]) је оснивач [[фрањевци|фрањевачког реда]]. Рођен је као Ђовани Франческо Бернардоне. Отац му је био трговац из [[Асизи]]ја а мајка Францускиња (одатле наводно име Франческо, тј. Француз). У младости је водио весео, бонвивански живот. За време рата с [[Перуђа|Перуђом]] пада у заробљеништво, да би након ослобођења из заробљеништва тешко оболео. У заробљеништву и за време болести доживљавао је дубоке псхилошке промене које налазе свој израз у његовој новој концепцији религиозности.
Након оздрављења и проживљених психолошких промена напушта имућну родитељску кућу и одевен у врећу послужује губавце и поправља рушевине цркве. Суграђани су га испочетка сматрали чудаком, па и лудаком али његово проповедање о апсолутном еванђеоском сиромаштву у доба оштро наглашених класно-економских разлика у [[феудализам|феудалном]] друштву, налази присталице међу народом и сиромашним слојевима грађанства. Број Фрањине покорничке браће с временом је све више растао те се покрет светог сиромаштва шири великом брзином и постаје претња за привилеговани положај клера. Како би сузбио ту опасност папа [[Папа Иноћентије III|Иноћентије III]] позива Фрању к'себи и након што добија гаранције да ће покрет поштовати сва световна права Цркве и беспризивно се подлагати папином ауторитету одобрава на његово деловање, односно потврђује [[1209]]. оснивање новог - фрањевачког реда (познат још и као мала или сива браћа), чији службени назив гласи Ордо фратрум минорум. Године [[1212]]. Фрањо Асишки и [[Клара Асишка|Клара Скифи]] оснивају и женску грану реда — [[кларисе]].
Живот Фрање Асишког и његове прве редовничке браће окитила је легенда (''Bonaventurina Legenda major i Legenda minor, Fioretti, Dicta Egidii'' итд.) многим фантастичним детаљима (проповед птицама, добијање светих рана на брду Алверни, путовање на Исток међу сараценске невернике). Од незнатне дружине мале браће, која је живела без одређених правила, поводећи се углавном само за личним Фрањиним примером развио се још за Фрањиног живота јак ред који делује по читавој [[европа|Европи]]. Међутим, удаљавање од првобитних идеала доскора доводи у фрањевачком реду до несугласица и Фрањо који нема способности вође и организатора препушта управу реда другоме [[1220]]. године. Но, ред се ипак с временом расколио на [[конвентуалци|конвентуалце]] (који су били за ублажавање правила о сиромаштву) и [[опсерванти|опсерванте]] (који су задржали захтев за сиромаштвом). У [[19. век]]у од опсерваната су се одвојили [[капуцини]] (због још строжег захтева за непосједовањем материјалних добара). Поред њих настали су и терцијари (трећереци) тј. ред чији чланови могу бити и жене и мушкарци, могу поседовати имовину, ступати у брак и уопште живети световним животом.
Ред 34:
Песник у стилу провансалских трубадура, аутор песме Песма брату Сунцу (''Cantico del Fratre Sole'') Фрањо се обраћа народним језиком и у својој свеобухватној пантеистичкој љубави према читавој природи припрема пут ослобођењу уметности од укочености средњовековних форми. Фрањо као путујући мисионар-сиромах (poverello) и лирик-визионар хришћанску мистику обогаћује новим мотивима (стигматизација, еванђеоска вера, божићне јаслице итд.). Он је уједно и настављач „херетичких“ учења [[
Занимљиве приче о животу Фрање Асишког могу се пронаћи у књизи [[Џон Мурман|Џона Мурмана]] „Нови цвјетићи светога Фрање“ (Теовизија, [[Загреб]], [[1995]].). Иначе, настарији документ о Фрањи Асишком је алегоријска прича Свети разговор блаженога Фрање с Госпођом Сиромаштином. У тој се причи казује како је Фрањо трагао за сиромашном, презреном и невољеном Госпођом Сиромаштином и како ју је учинио својом невестом.
| |||