Хаџићи (Бабина Лука) — разлика између измена

| style="padding-left: 0.5em;" | [[Хаџи Рувим]] Нешковић из [[Бабина Лука|Бабине Луке]] <br /> војвода [[Петар Николајевић Молер|Петар Николајевић]] Молер (1775—1816)

Хаџићи и Молеровићи из Бабине Луке, пореклом [[Никшићи]] воде порекло од [[Хаџи- Рувим|Хаџи-Рувима Нешковића]] и [[Петар Николајевић Молер|Петра Николајевића Молера]] [[соко]]ског војводе и једног од вођа [[Други српски устанак|Другог српског устанка]].

Хаџићи, односно Нешковићи и Николајевићи пореклом су из Никшићког племена из места [[Драговољићи]]. Односно [[Хаџи Рувим]]ов отац Нешко је био из [[Никшић]]ог племена, а мајка Марија од ричанског, односно риђанског племена.<ref>Велибор Берко Савић, ''Војвода Петар Николајевић Молер'', Ваљево 2006, стр. 11 - 13</ref>. Према одређеним изворима из истог Никшићког племена су и [[Вукомановићи]] <ref>''Неке знамените породице у Србији пореклом из Црне Горе'', Записи, часопис за науку и књижевност, Београд, књ. 2. св. 3, март 1928.</ref>. Из [[Драговољићи|Драговољића]] у [[Никшић]]кој жупи су пре свега породица обор кнезова који су имали берат на кнежини колубарској ваљевске нахије Грбовићи, чији су сродници и Хаџићи и Даниловићи (пореком [[Вукомановићи]]) из [[Мургаш]]а. Изгледа да су се [[Грбовићи]] први доселили и да су после подстакли и друге своје братственике да се населе у ваљевском крају <ref>''Насеља српских земаља'', 18, Српска краљевска академија, Београд 1912, стр. 507.</ref>. Ове породице одржавале су сталне везе са братственицима и рођацима насељеним преко Саве у Срему у селима [[Прогари]], [[Бољевци]], [[Ашања]], [[Купиново]] и [[Јаково]]. У селу [[Прогари]] је брат Хаџи-Рувима а отац војводе Петра Николајевића Молера Николај Нешковић умро [[1789|1789.]] као избеглица после [[Кочина Крајинакрајина|Кочине Крајине]]. У истом месту је боравио војвода [[Петар Николајевић Молер|Петар Николајевић]] Молер у време изгнанства између Првог и Другог српског устанка. Изгледа да су селу [[Прогари]] живели ближи рођаци Хаџића из Бабине Луке.

[[Хаџи Рувим|Хаџи-Рувим]] Нешковић, био је парох у Бранковини и [[Бабина Лука|Бабиној Луци]], а потом јеромонах, намесник манастира [[Манастир Вољавча|Вољавча]] и архимандрит манастира [[Боговађа]]. Рувим се пре монашења звао Рафаило. После одласка на хаџилук у Свету Земљу у Јерусалим 1803. добио је, у складу са тадашњим обичајима назив „Хаџи“ испред имена.

Пре монашења [[Хаџи Рувим|Хаџи-Рувим]] био је парохијски свештеник и са женом Маријом (умрла 1783) имао је сина свештеника Јован Хаџић из Бабине Луке, који је био старатељ деце војводе Петра Николајевића и кћерку Сару.

О. Јован Хаџић (1777-1830), син [[Хаџи- Рувим|Хаџи-Рувимов]]ов био је парох у Бабиној Луци до 1810. када је постао парох вароши Ваљево. Није имао деце. Усвојио је Јована Кујунџића.

* Артиљеријски потпуковник, професор филозофије, министар Милан Кујунџић, рођен као Јоаникије (Јанићије) Кујунџић <ref>Променио име у Милан. „То је онда било србовати“. Милан Ђ. Милићевић, ''Додатак Поменику од 1888'', Београд 1900, стр. 80.</ref>, односно др [[Милан Кујунџић Абердар|Милан Кујунџић]] Абердар, министар просвете, председник Народне скупштине, посланик у Риму, професор философије на Великој школи, секретар Српског ученог друштва.

Петар Николајевић је уз стрица Хаџи Рувима у његовој уметничкој радионици и и у иконописачкој школи у манастиру [[Докмир]], научио да слика односно фрескопише и иконопише, због чега је и био прозван „молер“. Осликавао је фреске у црквама, као и световна здања конаке, укључујући и и конак дахије Аганлије пре Првог српског устанка и Карађорђев конак у Тополи и цркву, након помиловања које је добио од вожда [[1811|1811.]] године. Познату докмирску школу завршили су многи његови савременици и сродници <ref>В. Савић, ''Исто'', стр. 23.</ref>.

Петар Николајевић Молер је 1812. одлуком Правитељствујушчег совјета, смењен са положаја војводе, због злоупотреба у вршењу дужности. Пошто се одметнуо заједно са Павлом Цукићем расписана је државна потерница са смртном пресудом. На његово место војводе сокоске нахије постављен 1812. [[Цинцар Марко Костић|Цинцар Марко]] Костић.<ref>Константин Н. Ненадовић, ''Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака'', Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 450-476.</ref>. Пошто се предао добио је опроштај и 1812. осликавао [[Карађорђе Петровић|Карађорђеву]]ву цркву у Тополи. Уочи турске офанзиве 1813. распоређен поново у војску.

Петар и Ана Цукићи имали су синове [[Коста Цукић|Косту Цукића]] министра и Лазара Цукића, 1857 потпоручника и државног стипендисту, као и кћерку Јелисавету [[Петронијевићи|Петронијевић]] удату за Милана Петронијевића. Друга жена Петра Цукића била је Марија сестра Стојана Јовановића (Цукића) коловође Катанске буне 1844.

* [[Списак истакнутих породица у Кнежевини и Краљевини Србији|Списак најистакнутијих српских породица у Кнежевини и Краљевини Србији]]

* [[Петар Николајевић Молер|Петар Николајевић]]

* [[Списак знаменитих личности Првог српског устанка|Списак знаменитих личности из Првог српског устанка]]