Ово [[болест|обољење]] је познато већ више од 3.500 година. Први пут је описано на [[Стари Египат|староегипатском]] [[папирус]]у који је откривен [[1862]]. године у гробници у околини [[Теба (град у Египту)|Тебе]]. Његов садржај је [[1878]]. дешифровао [[Немачка|немачки]] египтолог Георг Еберс, и дијабетес је у њему описан као [[болест]] која се одликује јаком жеђи и честим и обилним мокрењем. Записи на [[санскритсанскрт|санскриту]]у (око 500. године п. н. е) описују „медену мокраћу“, а шећерна болест се спомиње и у бројним другим списима лекара из претхришћанског периода. Почетком [[1. век]]а [[антички Рим|римски]] лекар Целзије је описао болесника са симптомима дијабетеса, а један век касније је антички лекар Аретеј из Кападокије у својим списима детаљно описао ово обољење. Отприлике у исто време су приказ болести дали [[Кина|кинески]] лекар Чанг-Чанг и [[Индија|индијски]] лекар Шушрута, који каже да је то болест људи који „конзумирају много пиринча, скробасте хране и шећера“. [[Јапан]]ски лекари су у [[3. век]]у уочили да [[пас|пси]] лижу мокраћу дијабетичара (због високе концентрације глукозе), па су почели да користе ове животиње у откривању болести. Сличан принцип је користио и Ратсимаманга, лекар са [[Мадагаскар]]а, који је од својих пацијената тражио да мокре поред [[мравињак]]а и потом пратио да ли се [[мрав]]и скупљају на мокраћу. [[Персијско царство|Персијски]] лекар и филозоф Авицена је у [[11. век]]у описао дијабетесну гангрену, а нешто касније је уочено да се код оболелих од дијабетеса често јављају [[чир]]еви и [[туберкулоза]]. Чувени лекар Парацелзус је у [[14. век]]у пронашао [[кристал]]е у мокраћи дијабетичара, али није открио и природу тих кристала. Он је сматрао да је узрок болести „сувишна топлота у бубрезима“. Енглески лекар Томас Сиденхајм је у [[15. век]]у изнео теорију да шећерна болести настаје „као последица непотпуног варења хилуса у крви, при чему се излучују неасимиловани састојци“. Његов земљак Мортон је крајем [[17. век]]а констатовао да је у питању наследно обољење. [[Италија]]нски анатом Ђовани Батиста Моргањи је у [[18. век]]у у својој књизи „О седишту и узроцима болести“ записао да је дијабетес обољење са непознатим средиштем ({{јез-лат|Morbus in sede incerto locus}}). Тек је касније откривена улога [[гуштерача|панкреаса]] у настанку шећерне болести захваљујући радовима [[Швајцарска|швајцарца]] Јохана Конрада Брунера (који је псима одстрањивао панкреас и тако изазивао симптоме дијабетеса), [[Француска|француза]] [[Клод Бернар|Клода Бернара]] (који је поставио темење ексерименталне физиологије и проучавао јетру и панкеас) и [[Немачка|немца]] Паула Лангерханса.<ref name=medij/>
[[Датотека:Banting and Best.jpg|десно|мини|150п|Бест и Бантинг]]
