Српска патријаршија у Сремским Карловцима — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Не знам зашто не прихвата измене
→‎Историја: Иста бесмислица поновљена
Ред 37:
На [[Мајска скупштина|Мајској скупштини]] 1848. године у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]], Срби - становници Аустријског царства су прогласили [[Српска Војводина|Српску Војводину]], тј. српску аутономну област у оквиру Монархије.<ref>Barbara Jelavich: History of the Balkans, Cambridge University Press, Jul 29, 1983 pp. 316 <br />"In May 1848 Serbian national assembly attended by several thousand people met in Sremski Karlovci. The delegates chose Josip Rajačić as patriarch and Stephen Supljikac as vojvoda."</ref> Карловачки митрополит [[Патријарх српски Јосиф|Јосиф Рајачић]] је проглашен за српског патријарха, чиме је обновљена Српска патријаршија. Рајачићу је титулу српског патријарха потврдио аустријски цар [[Франц Јозеф|Фрањо Јосиф I]] 15. децембра исте године.<ref name=AN>Aidan Nichols: Theology in the Russian Diaspora: Church, Fathers, Eucharist in Nikolai Afanasyev (1893-1966) CUP Archive, 1989 pages 49, 242</ref> У исто време је [[Франц Јозеф|Фрањо Јосиф I]] потврдио [[Стеван Шупљикац|Стевана Шупљикца]], аустријског генерал-мајора, као српског војводу. Ове су потврде изнудиле револуционарна 1848. година и аустријске тешкоће при гушењу Кошутове побуне у Угарској. [[Стеван Шупљикац|Шупљикац]] и хрватски бан Јелачић су војно подржали аустријског цара против побуњених Мађара.<ref name=AN/>
 
Титулу српског патријарха носили су потом и Рајачићеви наследници на црквеном трону. С обзиром да Васељенска црква није канонски-правно признавала титулу српског патријарха, коју су носили црквени поглавари у Сремским Карловцима, у литератури се истиче да је ова патријаршијска титула била (са канонско-правног гледишта) само почасно, титуларно или номинално обележје црквених поглавара Карловачке митрополије.
 
Положај [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] и Срба у Хабзбуршкој монархији је био регулисан одлукама царице [[Марија Терезија|Марије Терезије]] а касније и цара Јосифа II. Јавни концил Српске цркве од 1769. је регулисао статус Срба и Цркве специјалним документима званим "Regulament" а касније "Deklaratorij", публикованим 1779. Ова два документа су регулисала постојање и активности [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] у Хабзбуршкој монархији до 1868. године. Те исте 1868. аустријски цар Фрањо Јосиф I је издао посебан едикт који је заменио претходна два документа и регулисао је положај Срба и Цркве све до краја Аустро-Угарске монархије 1918. године.<ref>Mario Katic, Tomislav Klarin, Mike McDonald:Pilgrimage and Sacred Places in Southeast Europe: History, Religious Tourism and Contemporary Trends, LIT Verlag Münster, Jan 12, 2014 pp. 207</ref>