Боров модел атома — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Бот: уклоњен шаблон: Link FA)
м (Бот: исправљена преусмерења)
[[Датотека:Bohr_model_Balmer_32.png|мини|307п|Боров модел [[атом водоникаводоник|атома водоника]]. [[Атомско језгро]] је зелено, [[електрон]]и плави а емитовани [[фотон]] црвен. Електронске орбите представљене су испрекиданим црним линијама; радијус орбита расте као ''-{n}-''<sup>2</sup>, где је ''-{n}-'' [[главни квантни број]]. Из приказаног прелаза 3→2 настаје фотон таласне дужине 656 -{nm}-, што одговара првој линији [[Балмерова серија|Балмерове серије]].]]
'''Боров модел атома''' представља [[атом]] са малим позитивно наелектрисаним [[атомско језгро|језгром]] око којег се [[електрон]]и крећу у кружним орбитама слично кретању планета око Сунца. Дакле, по Боровом моделу атом је сличан планетарном систему с том разликом што привлачна сила потиче од електростатичке интеракције а не од гравитације.
Главни успех модела, који је предложио [[Нилс Бор]] [[1913]]. године, је објашњење Ридбергове формуле за спектралне емисионе линије атомског водоника. [[Ридбергова формула]] је експериментално од раније била позната али је тек Боровим моделом била квантитативно теоријски објашњена и повезана са основним особинама атома.
== Историја ==
Из [[Ернест Радерфорд|Радерфордових]] [[Радерфордов оглед|експеримената]] постало је јасно да су позитивно наелектрисање и маса атома концентрисани у центру атома око којег се налази дифузни облак електрона, носиоца негативног наелектрисања. Из тога се природно наметнуо планетарни модел атома у којем се електрони крећу око језгра попут планета око сунца. Међутим, планетарни модел атома наилазио је на бројне потешкоће у погледу објашњења стабилности атома и природе атомских спектара. На пример, према класичним законима електродинамике, наелектрисање у кружној путањи мора да емитује [[електромагнетско зрачење|електромагнетно зрачење]] губећи при томе енергију. Тако би и електрон у кружној орбити око језгра требало непрекидно да емитује зрачење. При томе би због губитка енергије његова путања требало да буде спирални пад у атомско језгро, а емитовано зрачење континуално, јер се енергија емитера непрекидно смањује. Међутим још крајем 19. века у бројним експериментима са електричним пражњењем у разређеним гасовима, показано је да атоми емитују зрачење на дискретним, добро дефинисаним фреквенцијама.
 
Проблем примене класичне електродинамике на атомске системе Бор је решио предложивши
256.125

измена