Ђорђије Ђоко Пајковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 34:
{{!}}}
}}
'''Ђорђије Пајковић – Ђоко''' ([[Лужац]], код [[Беране|Берана]], [[25. јун]] [[1917]] — [[Београд]], [[Социјалистичка Република Србија|СР Србија]], [[17. јануар]] [[1980]]), учесник [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]], друштвено-политички радник [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црне Горе]], [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]] и [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|САП Косова]], [[орден јунака социјалистичког рада|јунак социјалистичког рада]] и [[народни херој Југославије]].
== Биографија ==
Ред 48:
Одмах по доласку у родни крај, ангажовао се у раду Месног комитета КПЈ за Беране и радио на припремама оружаног устанка. Почетком јула 1941. године је постао секретар Месног комитета. У току [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулског устанка]] народа [[Црна Гора|Црне Горе]], учествовао је у ослобођењу [[Беране|Берана]] и руководио организовањем политичког, привредног и другог живота на ослобођеној територији беранског среза. Био је један од организатора и учесника Скупштине народних предстваника, одржане у Беранама, [[21. јул]]а 1941. године, на којој је изабран први народни одбор ослобођеног среза беранског - ово је био први [[Народноослободилачки одбори|Народноослободилачки одбор]] формиран у [[Југославија|Југославији]]. Ђоко је био члан овог одбора, а поред тога је и руководио реорганизацијом устаничких одреда и стварању првих партизанских батаљона. У јесен 1941, после слома устанка, успео је да очува јединство и борбени морал устаничких јединица.
Октобра 1941. године је на партијској конференцији поново изабран за секретара Месног комитета и члана Окружног комитета КПЈ за Колашин, Беране и Андријевицу. У току реорганизације партизанских јединица у Црној Гори, најпре је именован за [[Политички комесар|политичког комесара]] Доњовасојевићке бригаде, а касније за политичког комесара Штаба Беранског партизанског одреда. Крајем 1941. и почетком [[1942]]. године, као партијски и војни руководилац, руководио је ослободилачком борбом против окупатора, али и против [[Југословенска војска у отаџбини|четничких јединица]]. Приликом борбе, партизана с бернаског и колашинског среза против четника [[Павле Ђуришић|Павла Ђуришића]], јануара 1942. године у [[Лубнице|Лубницама]], Ђоку су промрзле ноге, па је неколико наредних месеци морао провести на лечењу у партизанским болницама у [[Колашин]]у и [[Општина Жабљак
Приликом повлачења главнине партизанских снага из Црне Горе, средином 1942. године, Ђоко Пајковић је одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, именован за секретара Окружног комитета КПЈ за Беране и добио је задатак да на терену Горњег Полимља и Потарја организује оружану герилску борбу. До пролећа [[1943]]. године, партизанска група коју је организовао, успела је да одржи и поред бројних италијнско-четничких снага, и прерасте у Беранско-андријевички партизански батаљон, који је био најјача борбена јединица у непријатељевој позадини на [[Црна Гора у Народноослободилачкој борби|окупираној територији Црне Горе]]. Октобра 1943. после ослобођења Горњег Полимља, од стране јединица [[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ и ПО Југославије]], постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, а почетком [[1944]]. године је изабран за организационог секретара Покрајинског комитета. Учествовао је и у припремама и раду Земаљске антифашистичке скупштине народног ослобођења Црне Горе, а почетком [[1945]]. године изабран је у [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије]].
=== Послератни период ===
Одлуком Политбироа [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета Комунистичке партије Југославије]], марта [[1945]]. године, после убиства [[Миладин Поповић|Миладина Поповића]], послат је на [[Косово и Метохија|Косово и Метохију]], где је преузео функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. На овој функцији је остао до фебруара [[1956]]. године, а у међувремену је обављао и функције: секретара Обласног одбора Народног фронта Косова и Метохије, попредседника Извршног одбора Социјалситичког савеза радног народа Косова и Метохије и члана Обласног одбора Савеза бораца НОР-а Косова и Метохије. У периоду од [[12. децембар|12. децембра]] [[1953]]. до [[5. мај]]а 1956. године обављао је дужност председника Народне скупштине [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Аутономне Косовско-Метохијске Области]], а по положају је био и члан Извршног већа Скупштине СР Србије.
Половином 1956. године прешао је из [[Приштина|Приштине]] у [[Београд]], где је обављао дужности: члана Извршног већа Скупштине НР Србије, председника Главног здружног савеза Србије и секретара за пољопривреду у Извршном већу Скупштине СР Србије. Средином [[1962]]. године, по одлуци [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета Савеза комунсита Југославије]], вратио се у [[Црна Гора|Црну Гору]], где је од [[16. децембар|16. децембра]] 1962. до [[25. јун]]а [[1963]]. године обављао функцију председника Извршног већа Скупштине СР Црне Горе, а по положају је био и члан [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]]. Од [[1969]]. године до смрти је непрекидно биран за члана [[Савет федерације СФРЈ|Савета федерације]].
Више пута је биран за народног посланика [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштине Србије]], [[Скупштина
Поред државник, обављао је и високе партијске функције - од 1945. године је био члан [[Централни комитет|Централног комитета]], а од [[1957]]. и члан Извршног комитета ЦК [[Савез комуниста Србије|Савеза комунсита Србије]]. Од 1962. године је био члан Централног комитета, а од средине 1963. до краја [[1968]]. године председник Извршног комитета [[Савез комуниста Црне Горе|Савеза комунсита Црне Горе]]. За члана Централног комитета Савеза комунсита Југославије биран је на свим партијским конгресима, од [[Пети конгрес КПЈ|Петог]] ([[1948]]) до [[Девети конгрес СКЈ|Деветог конгреса СКЈ]] (1969).
| |||